Александер Клуге

Александер Клуге (1932, Халберштат, Немачка), чији се деведесети рођендан поклапа с објављивањем ове књиге, један је од најсвестранијих и најпродуктивнијих стваралаца немачке културне сцене. Јавности је познат као филмски редитељ, сценариста, телевизијски продуцент и писац. Током своје стваралачке каријере – која траје читавих шест деценија – овај интелектуални колос снимио је неколико десетина краткометражних и дугометражних филмова и телевизијских емисија, и написао неколико хиљада страница. Писањем почиње да се бави 1956, а исте године добија место правника на франкфуртском Институту за друштвена истраживања, у родном граду Франкфуртске школе. Тамо упознаје филозофа Теодора Адорна. Адорно му саветује да напусти књижевност и препоручује га као асистента редитељу Фрицу Лангу. Већ крајем педесетих година XX века „Адорнов омиљени син“ снима свој први експериментални филм Окрутност у камену (Brutalität ин Стеин, 1959), који је приказан на Данима кратког филма у Оберхаузену 1961. Клуге је један од потписника Оберхаузенског манифеста (1962) и један од родоначелника Новог немачког филма и нове немачке кинематографије. Клугеова позната филмска остварења су Збогом јуче (Abschied von гестерн, 1966), Артисти под куполом циркуске шатре: сметени (Артистен ин дер Zirkuskuppel: Ратлос, 1968), Патриоткињиа (Дие Патриотин, 1979), Кандидат (Дер Кандидат, 1980), Моћ осећања (Macht der Gefühle, 1983), Напад садашњости на остала времена (Der Angriff дер Gegenwart ауф дие übrige Зеит, 1985) само су нека од његових филмских остварења. За своје филмове добио је бројне награде, а међу њима и Златног лава за животно дело на филмском фестивалу у Венецији.

Упоредо с филмским радом активан је и на подручју књижевности. Био је члан Групе 47 која је дала смернице новој књижевности у демократском друштву. Од шездесетих година почиње да објављује прозу. Многа прозна дела адаптирао је за филм. Тај принцип монтаже текста и слике постаће му основни метод рада. Прва самостална књижевна публикација Биографије (Lebensläufe) излази 1962. и одмах постиже књижевни успех. Уследила је књига о Стаљинграду Опис битке (Schlachtbeschreibung, 1964), Нове приче, свеске 1–18 (Неуе Geschichten, Хефте 1–18, 1977), Нове приче, свеске 20–27 (Неуе Geschichten, Хефте 20–27, 1983), а 2000. године објављује Хронику осећања (Chronik дер Gefühle), збирку текстова који су се већ појављивали као самосталне публикације, али и оних који дотад нису објављивани. Заједно са социологом Оскаром Негтом и многим другим ауторима написао је бројне теоријске радове из домена политике, историје, уметности и друштва. Крајем осамдесетих година XX века сфера његовог деловања је углавном телевизија. У сопственој телевизијској продукцијској кући дцтп, у формату Културног магазина, снимио је бројне документарне филмове и интервјуе с различитим уметницима и научницима. За своје књижевно стваралаштво добио је бројне награде, између осталих Велику књижевну награду града Бремена (1979), Клајстову награду (1985), Награду „Хајнрих Бел“ (1993), а 2003. најугледнију немачку књижевну награду „Георг Бихнер“.