Борис Лазић
Борис Лазић (1967, Париз, Француска), магистар упоредне књижевности, доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају (са Гораном Стојановићем, 1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013) и Канонске песме (2016); Лептири од опсидијана и жада – антологија поезије старога Мексика (2010; 2016); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007; 2018) и Панк умире (2013). Као слависта, десет година је предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз- 4 Сорбона, Иналко. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма: P . P. Njegoš, La lumière du microcosme (2000; 2002; 2010), као и Горски вијенац: P. P. Njegoš, Les lauriers de la Montagne (2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) као и антологију српске средњовековне поезије Anthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Живи у Ници.