Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Odrastao je u Istočnom Berlinu i u Grifenu. Prve književne tekstove piše za časopis dečačkog internata Tancenberg. Od 1961. studira pravo u Gracu. Pridružuje se grupi pisaca Forum Stadtpark i objavljuje u časopisu Manuskripte. Godine 1965. prekida studije nakon objavljivanja prvoga romana Stršljenovi. Od tada je slobodni umetnik. Jedan je od pisaca koji je najviše uticao na generacije pisaca niza evropskih književnosti koje se javljaju krajem sedamdesetih i u osamdesetima. Suosnivač je izdavačke kuće autora Verlag der Autoren u Frankfurtu. Napisao je stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor je više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova.
Dobitnik je niza nagrada: Bihnerove (koju je vratio 1999. zbog napada NATO-a na Srbiju), Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, Nagrade „Tomas Man”, Nagrade „Milovan Vidaković” i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. godine „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja”.
Godine 1966. na sastanku Grupe 47 u Prinstonu u SAD, distancirao se od „opisivačke” književnosti novog realizma i utvrdio poziciju svoje književnosti kao usmerenost na jezik i na odnos jezika i sveta. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za njegova rana ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).
Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u njegovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u njegovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak”, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).
Oduvek je mnogo vremena provodio izvan Austrije i na putovanjima, a od 1990. pretežno živi i radi u Francuskoj.
