Андра Попов Милетић: „Људи све више желе нешто што није лажно, неки аутентичан доживљај”

У оквиру пројекта „КЦНС књигомат” који промовише издања Културног центра Новог Сада, као и савремене издавачке подухвате с посебним освртом на младе ауторе, доносимо интервју са списатељицом Андреом Попов Милетић.

Колико је тешко објавити прву књигу?

Ако имате имлало талента, није толико тешко објавити прву књигу – већи је проблем како објавити другу. После те прве књиге некако сте потпуно изгубљени, немате контакт с издавачима, не можете никако ни да дођете до њих, док за прву књигу постоје многи конкурси, а са другом је то већ проблем. Мислим да је највећи проблем код нас заправо непостојање уређивачког рада, где би вам неки уредник сугерисао како да та књига личи на нешто, да вам да неке инструкције и уопште да се деси нека интервенција на тексту, већ сте некако препуштени сами себи.

Поезија ВС проза: дихотомија или пак имамо „љубимицу“ читалаштва и/или издавачки зицер?

Поезија је поново оживела на друштвеним мрежама. Видим да све више људи и чита и пише поезију. Нешто од тога је добро, нешто није. Примећујем доста тога што бисмо могли да окарактеришемо као неко фејк огољавање које треба да изазове шок и доста тога се данас сматра поезијом. То не мора бити нужно лоше, могуће је да ће из тог квантитета произаћи неки квалитет. Мени лично је рад на прози много озбиљнији рад и ту сам се пронашла, иако сам се окушала и у писању поезије.

Какав је став критике према младим ауторима?

Сам појам младог аутора ми је дискутабилан. Када су у питању конкурси имамо ограничења „до 30“ или „до 35“ година, а с друге стране имамо и ауторе у четрдесетим које и даље називају младим и поставља се питање докле ће ти писци бити „млади“. Нисам сигурна да ли ми уопште имамо неку релевантну критику и колико је то уопште младим ауторима важно. Данас, на пример, имамо букстаграмере, снимају се поткасти, могуће је представити књигу на разним другим каналима, тако да мислим да критика није уопште више толико релевантна.

Шта је то што данас, у време инстант-културе, једно дело издваја од осталих?

Када бих знала одгвор на ово питање, мислим да бих се баснословно обогатила. 😊 Шалу на страну, људи све више желе нешто што није лажно, неки аутентичан доживљај, искуство. Мислим да је изузетно значајна сама тема понижених и обесправљених људи који ипак проналазе неку правду.

Колико су теме које данас заокупљују младе писце другачије од доминантних тема којима су се млади писци бавили у прошлом веку?

Постоје теме које су увек актуелне – љубав, смрт, болест, рат. Данас је код младих писаца приметна тенденција да пишу о ратовима у Југославији, о одрастању у том периоду, и наравно о актуелној транзицији и свим недаћама које та транзиција доноси.

Жена-аутор у фокусу савремене књижевности: хајде да проговоримо о „женском писму“ а да не употребимо тај ружно ограничавајући термин који, иако легитиман у књижевној теорији, неретко злонамерно карактерише књижевност коју стварају жене као штиво које се махом бави емоцијама и плитком тематиком, алудирајући тиме на опус Мир Јам и ауторки сладуњавих романа за домаћице, док, насупрот томе, „велика књижевност” припада мушкарцима. У последње време, сведоци смо експанзије нарочито младих ауторки, које се ипак усуђују да се баве питањима „резервисаним за велику књижевност” и то чине веома успешно… 

Појам женског писма се успут напунио неким значењима која су га довела на лош глас. То је, заправо, један другачији начин писања, другачија осећајност, тематизовање траума, тела, телесног из женског угла, што не мора нужно бити нешто „ружичасто“. Има доста гласова који су се у последње време појавили и мислим да нису у фокусу само зато што су жене, него зато што добро пишу. Када су у питању моји узори, могу да истакнем неколико имена: Дубравка Угрешић, Даша Дрндић, а када су у питању млађе ауторке, мислим да имамо сјајну сцену – Милицу Вучковић, Ану Вучковић, Јасну Димитријевић, Сташу Вукадиновић, Ивану Бодрожић, Сенку Марић, Ољу Савићевић Иванчевић, имамо у Хрватској Теу Тулић. Заиста су у фокусу зато што феноменално пишу, а не зато што су жене.

Ауторка интервјуа: Марија Савић