Андреа Вранић: КЛАУДИЈИН ЗИД

(Кристоф Хајн, У вези са странцем, прев. Душан Николић, Радни сто, Београд, 2019)

У вези са странцем аутора Кристофа Хајна роман је о неснађености, привидној равнодушности, неприпадању, самоћи и усамљености. Захваљујући преводу Душана Николића и издавачкој кући „Радни сто“, која издаје неправедно занемарена књижевна дела немачких аутора, читаоци имају прилику да завире у живот жене с источне стране Берлинског зида и продру у њен наизглед хладан свет.

Роман је написан у првом лицу. Главна јунакиња Клаудија приповеда о једногодишњем познанству са Хенријем, комшијом са којим ће започети необавезну љубавну везу и чији ће живот бити окончан на крајње апсурдан начин. Ипак, нарација у првом лицу, у Клаудијином случају, не подразумева блискост са читаоцем. Напротив, стиче се утисак јасног неповерења, јунакиња има потребу да се објасни и оправда, али истовремено обезбеди преко потребну дистанцу колико у односу на читаоце, толико и у односу према себи. Пажљив одабир речи подсећа нас да је истина, ако она уопште постоји, скривена у оном неизреченом. Њена интроспекција по правилу води до рационалних закључака којима је циљ да механизам самоодржања и самоконтроле ни у ком тренутку не закаже.

„Ипак, растале смо се готово срдачно. За тренутак сам имала осећај да ће ми пружити руку. Но остало је на уобичајеном климању главом. За мене стравична замисао: да ми је пружила руку, то би значило да ћемо се од сада сваког дана руковати, једном ујутро, једном поподне. Једна непажња која прераста у навику, бескрајну, непрестану. Бесмислена колико и вредна жаљења. Ритуал који почиње да се подразумева. А онда не бисмо биле у стању да разбијемо отпочету присност, да је окончамо.”

Како роман одмиче,  све је јасније да је њена равнодушност само привидна. Хладнокрвност не изгледа као ствар избора, већ нешто чему не може да се одупре. Њену свакодневицу испуњавају страх од везивања, стрепња, ишчекивање тренутка који ће јој донети разочарање, потискивање сваке назнаке било каквог осећања. Понекад је тежња да испуни друштвене норме и испоштује туђа очекивања приморају да чини ствари које не жели, попут одласка код родитеља за Божић. Сматра правом вештином што се не осмехује из пристојности и што својим речима не попуњава непријатну тишину.

„Пошто је отишао, позвала сам родитеље. Када ми се јавио отац, нисам знала шта да му кажем. Позвала сам га само зато што ме је помела Михаелова приврженост оцу, али оцу нисам могла да кажем да га зовем само због тога, зато што други људи воле своје родитеље.“

Намеће се питање ко је странац из наслова – да ли је то Хенри, мушкарац који јој се изненадно намеће и кроји свакодневицу или је ово пак прича о сложеној вези Клаудије са самом собом? Ствари у којима ужива не дефинише, не покушава да разуме суштину и пронађе узроке, већ само живи, нити срећна нити несрећна, једноставно задовољна. Четрдесетогодишњакиња са одличном кожом, по струци докторица, у теорији она нема разлога да буде незадовољна. Такав исказ појављује се репетитивно, као мантра коју себи свакодневно понавља.

Судећи према наслову дела, несумњиво се намеће питање сродности са делом Странац Албера Камија. Са Клаудијом се упознајемо на сличан начин на који смо упознали Мерсоа. У његовом случају умрла је мајка, у њеном чак ни тај део информације, ко је тачно умро, није дат. Неко је умро, и све о чему главна јунакиња размишља јесте да ли да иде на сахрану или не, као и шта да обуче. Она не жели да колеге сазнају за сахрану па ипак на посао односи црни мантил пребачен преко руке, иако је лето, и бива разоткривена. Речи користи како би сама себи дефинисала верзију истине у коју уклапа своју безосећајност и хладнокрвност. Објашњава како сада нема избора, како под таквим околностима мора да оде на сахрану. Наслућује се да је јунакињина незаинтересованост само привид којим настоји да умири збуњеност и потресеност пред неочекиваном смрти која је задесила Хенрија.

На првим страницама читаоцима је предочен сан. Једно од тумачења било би да је живот приказан као скуп страховања. У овом случају, тај страх изазван је преласком преко греде изнад дубоке провалије. На једној греди је она са човеком неухватљивог лица који јој зарива нокте у руку, држећи је чврсто, не дозвољавајући јој да пређе сама. Док се они зноје и вуку своја стопала несигурно, на другој греди протутњи пет мушкараца џогирајући уједначеним темпом, без страха од преласка, без страха од живота и од смрти. Предочена су два начина живљења ‒ онај преоптерећен убеђењима која сами себи намећемо, страховањем и планирањем сваког корака, живот којим живи главна јунакиња и онај у ком уједначеним темпом човек савладава препреку, без размишљања и у једном даху.

Спутана принципима по којима живи, Клаудија не успева да пронађе срећу, успут тешећи себе како томе ни не тежи. За сваки свој поступак тражи рационално оправдање, а када поступак не може да буде објашњен, дефинисан и рашчлањен, она га банализује и обесмишљава. Свет на њеним фотографијама не оставља места за људе. Фарсе које живе, њихова неприродност и уживљеност у улоге које су им додељење, у њој изазивају непријатност. Људи су компликовани, склони трпљењу свакаквих понижења, за њу непотребно захтевни и бљутаво сентиментални.

Долазак у Г., место у ком је живела све до своје петнаесте године, подсећа је на детињство и пријатељство са девојчицом Катарином. Источна Немачка бива окупирана од стране Совјетског савеза. У тренутку када руски војник са тенком улази у њихов град, мењају се људи а и правила. Атеизам постаје питање нужности и до тада нераздвојне две девојчице, Клаудија и Катарина, бирају супротне стране. Клаудија размишља о тим тренуцима и жали што је одабрала лакши животни пут. Као да је та одлука, прва у нераскидивом низу које је доносила по истом принципу, одредила ток њеног живота.

У свету у којем је борба за себе и властите интересе императив, незаинтересованост за другог представља део свакодневице. Безизражајно лице, а понекад и лице у грчу услед непријатности због нечијег превеликог излива искрености, лице је главне јунакиње овог романа. Приказивањем унутрашњег живота своје јунакиње, Хајн предочава живот у ком нема пораза, али нам указује и на то да такав начин живота не доноси ни победе.