Данијела Ристић: „Одгајане смо тако да никад не лажемо”

(Елена Феранте: Лажљиви живот одраслих, с италијанског превела Јелена Брборић, Booka, 2020)

 

Популарност Елене Феранте широм света објашњава се на различите начине. Једно од могућих објашњења свакако би се тицало стила њених романа. Ауторка успева да креира свет, који је као свет фикције измишљен, лажан, али који ипак у свој својој бруталности и суровости, бескомпромисно износећи и оно ружно и тајно, делује реално. Ликови, приче и њихова околина делују толико стварно да можемо да упаднемо у замку и запитамо се да ли је Елена из Напуљске тетралогије Елена Феранте, те је у том случају можда и добро што не знамо ништа о ауторки, чак ни право име. 

На исти начин ствара свет јунакиње Ђоване која улази у пубертет, покушавајући  да на свом телу и лицу пронађе оно што је познато и лепо, али је све што види измењена, ружна слика коју треба сакрити. Зa разлику од јунакиња Напуљске тетралогије, Лиле и Елене, које су на дну друштвене лествице, јунакиња овог романа је девојчица из средње, грађанске класе, кћи угледних интелектуалаца. Роман нам открива да је то ипак не чини имуном на патњу и да је на први поглед идеална средина у којој одраста, а која је оличена у раскошном накиту породичне пријатељице, крхка и привидна. С једне стране суочена са проблемима адолесценције, а са друге стране са посебним, новим животним околностима које је прате попут зле клетве, јунакиња покушава да пронађе и прихвати свој идентитет, али не само то – Ђована покушава да открије постоји ли уточиште, сламка спаса у хаосу у који се свет претворио након распада породице.

„Две године пре него што је отишао од куће, мој отац је рекао мојој мајци да сам веома ружна”, реченица је која одзвања читавим романом и представља опсесију главне јунакиње. То је уједно реченица којом почиње своју приповест, и у складу с насловом романа, и она сама је лаж. Ђованин отац не говори експлицитно да је „веома ружна“, већ да почиње да личи на Викторију, његову сестру, која је готово архетипска слика демонске жене. Она је вештица која вреба иза угла, прецртана са слика, зло којег се Ђованини родитељи плаше, те свим снагама покушавају да униште траг о њој. 

Слика демонске Викторије и њена мистификација, колико год да плаши, истовремено узбуђује. Она означава преступ, снагу која се противи ауторитету, а то је оно што осећа главна јунакиња када крши родитељске забране – понавља псовке које је чула и својим пријатељицама шапуће речи на дијалекту. Викторија извире из Ђоване и у понашању које није намерно – лош успех у школи и незаинтересованост су преступи у свету родитеља, али каткад делује да Ђована на њих не може утицати, као да Викторија извире из несвесног.

Борбу између ове две фигуре, Викторије и оца, јунакиња посматра унутар себе, а заправо је све време неодлучна око тога која страна треба да победи. Овај сусрет уводи је у другачији свет, тера је да посматра, да силази „све ниже и ниже“ у Напуљ, у ком људи изгледају „за длаку мање сиромашно“ од онога како је замишљала сиротињу. Напуљ који открива јесте онај град у ком су одрастале Лила и Елена. Овога пута посматрамо личности које тамо живе, али из перспективе некога ко се налази са стране. Видимо сличне покушаје да се оде, да се сиромаштво превазиђе, а које Ђована често не разуме. Посебно је истакнут лицемерни однос интелектуалаца-комуниста, који су згађени пред сиромашним светом, сматрајући непримереним дружења своје деце са децом ниже класе.

Подстакнута Викторијиним саветом „Посматрај их, твоје родитеље“, јунакиња почиње да увиђа противречности и недоследности људи који су је одгајали. Увиђа лажи одраслих, али истовремено и сама почиње да лаже. Признаје да је „усавршила свој метод лагања говорећи истину“. Управо овим триком, признањем својих лажи и образложењима, нараторка читаоце наводи на лицемерје. Ми чинимо исто што и она – њене лажи често не осуђујемо, видимо их као нужност, док истовремено друге ликове сматрамо лажљивцима. Лаж је сама по себи амбивалентна, с једне стране пружа утеху и ушушкава, док са друге стране повређује када се открије. Јунакиња не лаже само друге, већ и себе, и на тај начин проналази заштиту. Видимо је како чита бајке и покушава да верује у њих. У сцени која је готово холивудско учитавање, Ђована се заљубљује „на први поглед“ и од тог тренутка измишља човека о ком не зна много, а који је од почетка замена фигуре оца-хероја. Као у бајци, чека га да је избави и да свему да скривени смисао – Робертo треба да донесе „искупљење“. 

Ђовану видимо уроњену у бајке и друштвене наративе, у честим контрадикторностима, загледану у своје тело које мрзи. Њене побуне су, колико год деловале рушилачки, укорењене у старом систему вредности и она прихвата поделе на „девицу“ и „курву“, на две крајности које је култура одредила жени. Јунакиња не успева да освести лаж ових митова. Секс поима као „унижавање“. Суочена с објективизацијом, честим и непријатним мушким погледима и коментарима, готово природно усваја идеју о вулгарности свог тела и тражи потврду у интелектуалном смислу и то, наравно, од стране мушкарца:  

„У кревету, привијена уз њега, желела сам да уживам у његовом поштовању, желела сам да разговарам о покајању, о Богу, који је сит док толико његових створења умире од глади и жеђи, желела сам да осетим да сам много више од љупке животињице, или чак неке много лепе, с којом мушкарац који се бави важним мислима може да се разоноди мало се поигравајући.“

Покушавајући да се изједначи са мушкарцима, Ђована је интернализовала мизогинију. Иза жеље да се не буде као „друге девојке“ које су „љупке животињице“, крије се одавно усвојена лаж о томе шта жена јесте или може или треба да буде у свету мушкараца који се „баве важним мислима“.

Питање остаје – чека ли Роберта и „она која пише“? Постоји тензија  између млађе Ђоване, оне која доживљава, и старије Ђоване која се каткад појави у тексту. Она пише: „Ја сам се пак извукла и настављам да се извлачим чак и сад, кроз ове редове…“, и иако је „замршено клупко за које нико (…) не зна да ли садржи праву нит приче или представља само замршену патњу без искупљења“, сама покушава да изнађе нит у хаосу, без ауторитета, препуштајући се пријатељству с Идом. Иако често занемарена и осликана као споредна јунакиња, у сенци своје старије сестре, Ида постаје важна за Ђовану јер представља нови принцип. Она одлучно одбацује наметнуте норме и пише о својим искуствима. Ида носи идеју о писању коју ће старија Ђована прихватити.

Оптимистично „одлучиле смо да одрастамо како ниједна никад није“ и окретање женском пријатељству долази убрзано и без много детаља. У поређењу с осталим сценама у роману, којима је дато више простора у тексту, ова реченица делује лажно – не уклапа се и не делује природно. То је управо нит старије Ђоване, која причом, могућим новим лажима покушава да одмрси клупко, разуме и да му смисао.