Филип Поповић: ЧУДОВИШТА И ПРИЈАТЕЉИ

(Алберто Мангел, Бајковита чудовишта, прев. Владимир Копицл, Геопоетика, 2020)

У издању Геопоетике, захваљујући којој су читаоци са наших простора већ упознати са делима Алберта Мангела, стиже његова последња књига под називом Бајковита чудовишта у преводу Владимира Копицла. Мангел, родом из Аргентине, јесте романописац, есејиста, критичар, колумниста, преводилац, али себе пре свега сматра читатељем, што се у његовом најновијем делу, о којем је овде реч, јасно и види – највише у односу према књижевним јунацима, у његовој моћи запажања, и у спектру алузија и веза којима се служи.

У поднаслову књиге који гласи ,,Дракула, Алиса, Супермен и други књижевни пријатељи”, очито је да аутор према ликовима из света књижевности гаји одређену присност, да на њих не гледа искључиво као на створења из маште. Мангел предговор започиње цитатом из Алисе у земљи чуда, где Једнорог обећава Алиси да ће, ако поверује у њега, он такође поверовати у њу. Тиме жели да нам укаже на важност имагинације и на могућу блискост која је остварљива између нас и бића која настањују свет маште.

Када говори о својим књижевним пријатељима, тежња аутора није једино то да прикаже њихове спољашње и унутрашње карактеристике, тачније његово виђење истих. ,,Хипогриф је јединствен и универзалан”, пише на самом почетку приче о овом хибридном створењу, а та теза могла би се односити на свако бајковито чудовиште и књижевног лика који су представљени. Аутор је сваког од њих представио и у својој посебности, али је њихово значење проширио и подигао на виши ниво. Приче о Алиси и Црвенкапи су уједно и приче о речима, лудилу, о бунтовности и Тороовој грађанској непослушности, а прича о Дракули једна је од најпоетичнијих прича о крви и привлачној снази вратова. Када пише о Успаваној лепотици, Мангел пише о еросу, танатосу и хипносу, тачније о еросу танатоса и хипноса. Кроз причу о Сјинг Чену, јунаку из класичног корејског дела Сан о девет облака, аутор се пита шта је фикција а шта стварност и да ли они у изнимним случајевима могу бити једно те исто. Приказујући Хајдиног деду, указује на још једну могућност виђења Швајцарске, открива нам њену другачију страну – ону тајновитију, експлозивнију, скривену међу планинама.

Занимљиво је и то колико пажње Мангел посвећује иначе споредним ликовима из света књижевности, а кроз њих нам сажето и сликовито приказује и главне ликове. Пишући о Гертруди, аутор представља и самог Хамлета. ,,Она мисли”, пише на почетку приче о њој, и уз умерену али урнебесну дозу пајтоновског пародирања дата је још једна верзија Хамлета, из перспективе жене, пре свега мајке главног јунака. Кроз лик господина Боварија, којим Мангел отвара своје дело, што је својевремено учинио и сам Флобер у свом најпознатијем роману, приказана је и Ема Бовари. Како се све више открива карактер господина Боварија, тако се упоредо и у свој лепоти  контраста открива и карактер његове жене.

У овој књизи неретко су присутни јунаци пребачени из свог изворног књижевног окружења у савремени контекст. Приказани на тај начин, они представљају критику савременог друштва, што је једна од главних карактеристика овог дела. ,,Будући да данашњи Фаусти не чезну ни за знањем, ни за љубављу, него за финансијском добити, позивом у ријалити шоу, својим именом исписаним дигиталним светлима, Мефистофел мора десет пута више да се наради не би ли накупио довољно душа да оствари профит”, казује Мангел на крају приче о Фаусту, човеку који, премда је продао своју душу ђаволу, имао је шта и за шта да прода. Читајући о мудрој Елзи, насловној јунакињи бајке браће Грим, читамо и о покварености система, о страху у којем нас систем држи, који нас окреће пасивности и преурањеном јадиковању, услед чега стање ствари може једино или да остане исто или да постане још горе. У сусрету са Русоовим Емилом, као нашим савремеником, незаобилазно је питање о будућности деце у актуелном друштвено-васпитном систему, како би Емил нашег доба растао и какве би му се могућности и избори нудили.

Читаоце нашег говорног подручја сигурно ће обрадовати и чињеница да је за српско издање аргентински писац додао и лик Краљевића Марка, у овом случају, разумљиво, само као јунака народних песама. Мангел примећује да књижевни јунаци обично имају једну физичку особину, једну одлику по којој су препознатљиви, која их издваја и уздиже у односу на остале, а да је случај са Марком Краљевићем мало другачији, да је он један од ретких јунака ,,који обједињују читав низ не мање изванредних особина”. Једна од тих особина била би и његова дуговечност, јер је опевано како је живео три стотине година. У складу са тим, аутор увиђа да је чак и Смрт инфериорна у односу на њега.

На Бајковита чудовишта може да се гледа и као на (читалачку) аутобиографију Алберта Мангела. И сам аутор у предговору говори шта за њега представљају књиге,  тачније књижевни јунаци, колико су утицали на њега, колико су за њега били стварни, показали му шта су осећања, послужили као надахнуће његовом надахнућу, како се он са њима и уз њих мењао и како су се они са њим и уз њега мењали, а притом и он и они остајали исти. За њега су књиге уистину лектира, у правом смислу те речи, и приметно је колико се свет маште и стварни свет код њега преплићу, да су у неодвојивом односу, колико се стварност транспонује у онај имагинарни свет и обратно, и да су интертекстуалне везе, биле оне очигледне или не, константно присутне колико у књижевним делима толико и у животу, барем код читалаца какав је и сам Алберто Мангел.