Филип Поповић: Што пламен осветљава и расветљава

(Шандор Мараи, Свеће горе до краја, прев. Марија Тот Игњатовић, Лагуна, 2020)

            Шандор Мараи данас се сматра једним од највећих мађарских прозаиста XX века, иако му је тек након његове смрти књижевни рад признат на тим просторима и постао доступан широј читалачкој публици. Режим у Мађарској након Другог светског рата није био благонаклон према овом аутору, те је велики део свог живота провео у егзилу. Упркос томе, свог матерњег језика се никада није одрекао и на њему је написао већину својих дела. Свеће горе до краја је један од његових најпознатијих романа, првобитно објављен 1942. године, а Издавачка кућа Лагуна објавила га је 2020. године у преводу Марије Тот Игњатовић.

У роману се издвајају две целине, иако их сам аутор није јасно назначио. Прва почиње писмом које стиже генералу у пензији, изолованом у свом двору усред шуме. Писмо га узнемирава и нарушава његову дугогодишњу пасивност. Он говори својој дадиљи, деведесетједногодишњој Нини, како је писмо од Конрада, пријатеља ког није видео нити је чуо ишта о њему читаву четрдесет једну годину. Док послуга спрема све за дочек госта и док се замак буди из сна дугог четири деценије, генерал упада у контемплацију. Читаоци кроз ретроспекцију добијају увид у његов живот од раног детињства, његов однос са родитељима, пријатељство са Конрадом и њихову младост у Бечу, носталгичном јучерашњем свету. Сазнајемо за генералову жену Кристину које више нема, и за један лов од којег се све мења.

Други неформални део романа почиње од тренутка доласка старог генераловог пријатеља. У овом делу, изузев последње главе, као наратолошки метод аутор користи дијалошку форму, са константним рефлексијама на заједничку прошлост Конрада и генерала. Тај дијалог често прерасте у генералов спољашњи монолог, јер је он у улози тужитеља и доносиоца пресуде, трагача за истином која се полако открива пред читаоцима. Дијалошка метода којом се послужио Мараи великим је делом сократовска. Централна личност овог романа је, попут античког филозофа, у потрази за истином, оном која се налази у човеку. Све рашчлањује до најситнијих детаља како би дошао до ње, а за то време саговорник делује пасивно. Генерал води читаоце кроз све што се догодило у прошлости, открива тајну за тајном – шта је то што је натерало Конрада да оде у тропе, а њега самог да се повуче у себе и своје одаје, какву је улогу у свему имала Кристина и који је смисао њиховог поновног сусрета.

,,Један од најважнијих принципа живота јесте извршавање дужности. Бар за мушкарца. Дужност је виша од живота”, пише Мараи у свом дневнику из 1944. године. Оваквим ставом води се и главни јунак романа. То се ишчитава већ у томе што му није дао оно што родитељи поред љубави прво пруже свом детету ‒ име. Уместо тога, дао му је чин и то генералски, у чему се огледа једна од његових најбитнијих карактеристика а то је преданост служби, дужности, позиву. Такав је био и генералов отац, којег у роману упознајемо као гардисту. Представљен је као војник, ловац, човек старог кова, угледан, прави мушкарац по некадашњим мерилима, којем су служба и пријатељство били важнији од свега, од којег је син такорећи наследио ставове. У роману се поставља питање чежње за различитим, хераклитовским савезом супротности. И док су на једној страни били генерал и његов отац гардиста, њима су се супротстављали Конрад, Кристина и генералова мајка, грофица. Оно што је њих троје спајало, а генералу и његовом оцу било у потпуности неразумљиво, била је музика, то ирационално исказивање без речи, уз помоћ које је Мараи окарактерисао своје ликове.

Жанровски, тешко је одредити ово дело. Најближа и најчешћа одредница јесте љубавни роман, али би се пре могло рећи да је то роман о љубави. Уводећи Нини у дело, Мараи започиње своје слово о љубави. Диже љубав између генерала и ње на пијадестал, али као најчистију и најузвишенију, без икаквих сексуалних нагона. Генералово пријатељство са Конрадом такође је под окриљем ероса који не познаје телесност. ,,Еросу пријатељства није потребно тело… пре смета него што узбуђује. Али је ипак Ерос. У свим љубавима, у свим људским односима, живи Ерос.” Њихов однос описан је као нешто судбинско, нежно попут зоре, отпорно на усађене разлике међу њима и на љубоморне погледе других. Једино од чега та љубав није могла да се заштити била је друга врста љубави, страст. Њој аутор кроз завршне речи генерала и Конрада ипак даје предност у немилосрдној, али узвишеној борби љубави. Она тера крв као брзак да тече, приземна и у исто време суманута, као да је изван свега што постоји. Она даје смисао животу, и она је, упркос свим разлозима које генерал првобитно износи, у животу одржала два пријатеља до судбинског састанка, страст ,,која једног дана продре у наша срца, душу и тело, онда гори до вечности, до смрти”.

И свеће, као што је у самом наслову речено, горе до краја – докраја разговора између два пријатеља, који уједно означава и разрешење. И тек кад се свеће угасе, примећује се старост на њиховим лицима и у покретима, и осети се близина Смрти. ,,Волела је светлост свећа, волела је све што је подсећало на прошлост, на отменији начин живота, што је подсећало на време које је ишчезло”, говори генерал пријатељу када прича о својој преминулој жени. Стиче се утисак да прича не би била исприповедана да није било њихове светлости, као да оне осветљавају и расветљавају све оно што је некада било. Чини се да је у њиховом пламену дух времена које је, објективно гледано, одавно ишчезло, али које за генерала и Конрада никад није било јасније и живље.