Marjan Čakarević: BANKET U ALTURIJI

(Antal Serb, OLIVER VII, preveo sa mađarskog Arpad Vicko, Laguna, Beograd, 2016)

 

       Interesovanje za opus mađarskog međuratnog pisca Antala Serba, jednako kao i u slučaju Maksa Blehera ili Ernsta Hefnera, na kontinentu je poslednjih godina obnovljeno dobrim delom zahvaljujući uspehu koji je doživeo na engleskom govornom području. Pri tome, u svim navedenim primerima ne treba nikako gubiti iz vida značajan udeo biografije: onaj tragični višak koji obezbeđuje da se oko nekog pisca isplete veo tajanstvenosti ili kobi.
Jer umetnost je uvek i mit o umetnosti, pa je tako i kada je reč o novoj slavi Serba, pisca koga su zbog jevrejskog porekla u logoru zatukli kundacima svega nekoliko dana pre oslobođenja. Njegova dela ne nose nikakvu političku provokaciju, štaviše, kada se radi o trima romanima koji su do sada prevedeni na naš jezik, izuzimajući činjenicu da su situirani u savremeni trenutak, u njima gotovo da nema ničega od socijalnih i političkih tema koje su potresale tadašnju Evropu. Ta distanca je toliko upadljiva da u prvi mah može delovati usiljeno, međutim, na drugi pogled se na jedva uhvatljivim rubovima teksta (na primer: u Legendi o Pendragonu iz 1934. postoji bezazlena, pa ipak ironična opaska na račun pozdrava Heil Hitler!) vidi da je Serb bio i te kako svestan onoga što se događa, ali da očigledno nije želeo da to „prlja“ njegovu proznu umetnost.
        Reč je, dakle, o onoj vrsti umetničkog unutrašnjeg otpora socijalno-političkom pritisku kakvu je moguće prepoznati i kod pisaca kakvi su, recimo, naš Rastko Petrović, ili Nabokov. Sa potonjim Serba povezuje potreba za rafiniranom, takoreći hedonističkom revitalizacijom netom prevaziđenih stilsko-poetičkih obrazaca, kakav je na primer viktorijanski roman. Tako se Serb u romanu Oliver VII na formalnom planu vraća šekspirovskim komedijama: kralj Oliver VII, vladar izmišljene južnoevropske države Alturije (donekle, recimo, nalik Portugaliji), sit svog ispraznog, visoko stilizovanog i strogo formalizovanog života, a u času kada država upada u finansijsku krizu, odlučuje da organizuje državni udar i sebe zbaci sa vlasti. I to neposredno pred ženidbu sa ljupkom princezom iz jedne severne države, koja inače treba da „pomogne“ Alturiji da reši svoje ekonomske probleme. Nakon uspelog udara, kralja Olivera zatičemo u magičnoj Veneciji, inače pozornici Serbovog najpoznatijeg romana Putnik i mesečina, u kojoj, u dražesnoj gunguli sunca, mora, rustičnih palata, propalih plemića, novih bogataša, prevaranata dobrog srca, damica sumnjivog morala – „upoznaje život“. Istovremeno je u toku potraga za njim, jer podanici žele da se vrati na presto, a kada, nakon intrige u kojoj je prinuđen da igra sam sebe, uspe da ostvari pozitivan državno-finansijski aranžman, on se trijumfalno vraća na presto i ženi princezom sa početka.
Nema sumnje da Serb svoj roman piše pre svega sa željom da u novim epohalnim okolnostima obnovi humani potencijal i uzvišenu ljupkost elizabetanskih komedija, ali možda je uputnije povezati ovaj roman sa filmskim melodramama iz tridesetih godina i rediteljima kao što su Renoar ili Žak Fejder. Ukoliko svi ovi umetnici i polaze od elizabetanske i uopšte renesansne žanrovske matrice, oni je u skladu sa svojim poetičkim svetonazorom dalje razvijaju u raznim pravcima: ka građanskoj drami, istorijskom spektaklu ili socijalnoj utopiji.
Serbov roman u stilskom smislu odlikuje izvanredno suptilno poigravanje žanrovskim konvencijama, i, kao što je već rečeno, sposobnost da ih prevlada i na neki način unapredi. Veštim kombinovanjem izmaštanih i stvarnih refernci, pravila žanra i njihovim izneveravanjem, patetičnim obrtima i humornim komentarima, Serb je stvorio roman koji je na prvi pogled jednostavno strukturiran i „lak za čitanje“, ali koji se u svom punom umetničkom i humanističkom kapacitetu otvara tek kada se smesti u kontekst ratne Evrope u kome nastaje i kada se posmatra u istorijsko-žanrovskoj perspektivi. Tada bi se Oliver VII mogao čitati i kao socijalnoutopistički roman suprotnog žanrovskog predznaka u odnosu na Krležin Banket u Blitvi, koji nastaje u isto, zlokobno vreme. I, uprkos tada, a i sada vrlo utemeljenim apokaliptičnim slutnjama, ista je vera u književnu umetnost i (varljivu) utehu koju ona nudi.