Marjan Čakarević: DANAS JE JEDAN DAN NAŠEG ŽIVOTA

(Mario Luci, Nepomičnost promene, preveo sa italijanskog Dejan Ilić,

Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2017)

 

        Čitajući izbor iz poezije Marija Lucija (1914–2005), prvi koji se iz njegovog obimnog dela pojavljuje na našem jeziku, gotovo je nemoguće oteti se utisku da je pred nama, posmatrano iz ugla smene poetičkih paradigmi, paradigmatičan pesnik prošlog veka, u čijem se delu prepoznaju različiti p(re)okreti koji su taj vek obeležili. Izbor je podeljen na tri celine, od kojih prva obuhvata period 1936–1945, koji karakteriše poezija hermetizma, unekoliko srodna italijanskom i uopšte evropskom metafizičkom slikarstvu; potom druga i najznačajnija, zrela faza, 1947–1963, koja se uslovno može nazvati egzistencijalističkom; i konačno treća, 1971–1984, faza na prvi pogled radikalnog zaokreta od referentnog ka fragmentizovanom govoru.

        Čak i iz ovako šture karakterizacije daju se naslutiti razlike među ovim trima fazama Lucijevog pesništva, te je stoga možda zanimljivije pronaći u njima određene poetičke (i metafizičke) konstante. U vezi sa tim može se primetiti da Lucijevo pesništvo obeležava traganje za izgubljenim metafizičkim uporištem, za onom tačkom/bićem/središtem s onu stranu stvarnosti kojoj bi se moglo ukazati takvo poverenje koje bi egzistenciju „sa ove strane“ stvarnosti osmislilo i opravdalo. Iako je Luci pesnik koji po pravilu izbegava da to eksplicitno iskaže, završni stihovi njegovih pesama uvek univerzalizuju opisanu lirsku situaciju. Tu se dakle nikada ne radi tek o pukom prepisivanju života, o slikama koje su same sebi svrha i koje same za sebe dovoljno govore, a što je, možda najpre pod uticajem engleske i američke posleratne poezije, vremenom postajalo neka vrsta poetičkog imperativa; Luci svojim pesmama uvek dodaje onaj značenjski višak kojim pesma iz polja egzistencijalno-socijalnog prelazi u polje metafizike.

      Bilo da se radi o socijalno angažovanoj poeziji iz tridesetih i četrdesetih godina, u kojoj su slike i prizori namerno apstrahovani i izmešteni iz stvarnosti u pomalo bezvremene prostore, čime se paradoksalno socijalna kritika pojačava jer sugeriše večnost, nepromenljivost predstavljenog sveta; bilo da je reč o isečcima sa rubova posleratnog sveta, u kojem se korak po korak obnavlja i pridiže razrušeni, „oštećeni život“ koji će, i tako obnovljen, ostati isti; bilo da se predstavlja svet (i jezik) poslednje četvrtine prošlog veka, svet koji čine samo nepovezivi komadići i daleko i posve neupotrebljivo sećanje na nekadašnju celinu – Luci zapravo pokušava da uspostavi i nametne specifičnu egzistencijalnu, metafizičku vedrinu kao ključni poetički sastojak. Tako se, recimo, pesma „Kao što ti hoćeš“, koja opisuje turobnu i samotnu zimsku svakodnevicu: „(…) U sobi jednako / vlada tišina nemog svedoka / snega, kiše, dima, / nepomičnosti promene(…)“, završava stihovima: „Ovo je dan ovogodišnje zime, / jedan dan, dan našeg života.“ Na prvi pogled nema izlaza iz ovog mukotrpnog životnog kruga, ali nije li već samo prihvatanje te činjenice zapravo pobeda nad njom?

       Na sličan način može se čitati i naredna, izvanredna pesma u ovom izboru „Enterijer“: „(…) Jedan dan, koji dan? Između ovog proleća / i ove zime, jedna godina među tolikim godinama, / ti i ja i između nas naše dete / iz sobe u sobu ova jasna svetlost.“ Pesma se svakako može čitati i na način na koji to čini Dejan Ilić, koji u svom inače informativnom, nadahnutom i savršeno preciznom pogovoru kaže da: „(…) tu ne vidimo punu drugost, niti punu solidarnost subjekata, tu smo tek toliko da nas ima na broju (…), tu smo kao što treba da bude, ništa više“, pa ipak, ova diskretno patetizovana slika porodice na okupu i jasne svetlosti koja obasjava dom ne samo da jednako tako može sugerisati i nepatvoreni doživljaj nekakve primarne unutarporodične bliskosti i međuljudske topline nego svemu dodaje, pomalo izdaleka, ali nesumnjivo prisutnu, religioznu auru, odnosno vrlo konkretno – hrišćansku rezonancu.

          Lucijeve pesme stoga se mogu posmatrati i kao klasičan obrazac onoga šta jeste i šta može značiti poezija danas, i to onaj njen pol koji polazeći u prvom redu od stvarnosti, a ne od jezika, završava u metafizici: izvanredno motivski izbalansirane, precizno strukturirane i vođene, one čak i onda kada govore o sumornom i do besmisla dosadnom, svakodnevno ponavljajućem životu – nose u sebi onaj neponovljivi, ako se tako može reći, mediteranski i naročito italijanski dašak lepote življenja koji je proizvod umetnosti preživljavanja, a koji se može osetiti i u starim filmovima neorealizma i brojnim drugim delima. Jednostavno rečeno: pravi pesnički biseri – ove pesme su mera onoga što je metafizička poezija prošlog veka, te kao takve jesu i uteha i putokaz i u ovom veku, koji je jednako slavno počeo.