Marjan Čakarević: DUH NESPORAZUMA

(Radomir Konstantinović, Duh umetnosti, University press, Sarajevo, 2016)

    O Radomiru Konstantinoviću se, nažalost, malo zna.

   Kada se ovo kaže, onda se ne misli samo na to da je veliki deo njegovog obimnog i u svakom smislu bogatog opusa još uvek neobjavlјen, niti na to da je i onaj objavlјeni deo opusa ostao bez temelјnije kritičke valorizacije, iako se o Konstantinoviću pisalo, i to često dobro; pa ni na to da je na raznim mestima, od knjiga i časopisa, pa do javnih i anonimnih komentara na internetu izrečena hrpa neistina o njegovom životu i delu, već se pre svega misli na ono stanje duha koje je taj magistralni opus svelo ne tek ni na jedno delo, već na – jednu jedinu rečenicu, onu sa početka Filosofije palanke. Jedna rečenica, dakle, koja danas nije čak ni zastava, pa da konzervativci njome mašu kao glavnim dokazom srpskog autošovinizma, previđajući, očekivano, da je reč o množini koja je inkluzivna, koja, dakle, i onoga koji je izgovara upisuje u to iskustvo, koja ga, linijom velike dadaističke igre, dovodi u pitanje; ili pak da u toj rečenici levo-liberalni intelektualci vide svoje Sveto pismo, zanemarujući sve ono što izmiče i prevazilazi palanačko iskustvo, a to je, praktično, čitava srpska kultura u Biću i jeziku, i, razume se, ne samo tu – ta rečenica danas je tek pogrešno citiran grafit na ulazu u beogradski Filološki fakultet.

  Reč je, dakle, o onoj Vinaverovoj „mudrosti lokalnih šereta“, o tužno-komičnom „nesporazumu“ – a „gde nema nesporazuma, nema genijalnosti“ – Konstantinovićevo delo danas se spustilo u narod i postalo deo usmenog, uličnog nasleđa, istovremeno ostajući ispred vrata one institucije koja bi trebalo da se njime bavi, da u nju možda i nikada ne uđe.

   U datom kontekstu zbirka kraćih eseja, članaka i komentara Duh umetnosti, koju su priredili Milica Konstantinović i Milorad Belančić, može izazvati još veću pometnju, budući da opovrgava razne besmislice izrečene u vezi sa opusom ovog pisca, ali, sa druge strane, može biti i odličan uvod u taj opus, i to možda najpre za one zainteresovane – kakvi, što reče davno i drugim povodom Vinaver, na kraju krajeva, možda ipak i postoje – koji tek nameravaju da se upuste u avanturu čitanja Konstantinovića. Tekstovi sabrani u toj knjizi, pisani različitim povodima, pre svega tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, dakle, u vreme Konstantinovićeve najživlјe stvaralačke aktivnosti, uglavnom su emitovani na Trećem programu Radio Beograda ili, nešto ređe, objavlјivani u „Ninu“, „Politici“ i reviji „Danas“.

  Priređivači se nisu držali hronološkog principa organizovanja zbirke – a hronologija objavlјivanja tekstova u Konstantinovićevom slučaju vrlo je važna, i to iz razloga što, razumlјivo, predstavlјa hronologiju i dinamiku razvoja jednog duha, kao i naše kulture – već su tekstualnu građu grupisali oko nekoliko osnovnih, opsesivnih tema. U prvom odelјku nalaze se tekstovi o umetničkim i kulturnim pitanjima najopštijeg tipa: kome je umetnost namenjena, pitanje fetišizacije „kulture“, odnos faktografskog i poetskog itd. Drugi odelјak se bavi problemom Barbarogenija i uopšte odnosom naše i evropske umetnosti, odnosom „malih“ i „velikih“ kultura. Među tim tekstovima naročito vredi izdvojiti „Osvajanje Evrope“, i to pre svega u kontekstu primedaba koje se redovno upućuju Konstantinoviću: da o tom svetu, o toj zloj Evropi, u kojoj za male narode i jezike nema mesta, nije nikada ništa kritički rekao. Konstantinović upravo o tome govori, apsolutno nedvosmisleno, u navedenom tekstu čiji je povod evropski uspeh Kazancakisovog Grka Zorbe. Primećujući kako na ovog pisca niko u Evropi nije obraćao pažnju dok se, recimo, bavio Bergsonom, Konstantinović (se) u ovom tekstu pita: „Da li zaista svi mi, bili Grci, Hrvati, Srbi, imamo u evropskoj misli, u evropskoj duhovnoj radoznalosti samo značaj i smisao egzotičnog cveća, mirisa i pejzaža? Da li pisac ovih jezika, balkanskih, može i sme da pristane na to: da Evropi mog prijatelјa uvek donosi egzotiku, i samo nju? Evropa neka se bakće intuicijom, savremenom i čovekovom svešću; ona neka proračuna za integralne račune te svesti, neka raspravlјa o Bergsonu, o Jaspersu; ona neka pokušava da prodre dublјe u totalnog čoveka, u njegov iskonski unutrašnji svet, u njegove snove i poeziju, a mi, eto, mi ćemo da joj dajemo, kad se zamori od tih napora, prodora, slave i promašaja, pomalo egzotike, u dozama koliko hoće, na način koji joj u datom trenutku najbolјe odgovara. Naše je da uhvatimo trenutke njenog umora, zasićenosti, i da ih iskoristimo da bismo se čuli. Po ovoj logici, koja nas isklјučuje (treba li to uopšte reći?) iz stvarne literature ovog trenutka, mi, jer pišemo na ‘malom’ jeziku, jer iza našeg jezika leži dinar, a ne funta sterlinga ili rajhsmarka, ne možemo da sanjamo o našem Prustu, ovog vremena, ni Jonesku, ni Rene Šaru, kao što, u slikarstvu recimo, ne treba da idemo u apstrakciju, u snoviđenja, u integralnu lјudsku poeziju, nego treba, samo da bismo obezbedili, najsigurnije, svoje ‘mesto’ u Evropi, da se držimo pirotskog ćilima, narodnog veza i reza, jednom rečju da za kulturu Evrope budemo ono što smo za prosečne engleske ili nemačke turiste, neka vrsta izloga narodne radinosti“.

   Ovaj poduži navod jasno pokazuje da je Konstantinoviću pre više od pola veka bilo savršeno jasno da i u stvarima duha i kulture nema pravde i lјubavi među narodima, i da i to, na prvi pogled slobodno i otvoreno polјe i te kako oblikuju mehanizmi moći koji oblikuju i društveno-političku mapu Evrope i sveta. Dakle, uopšte nije bilo nužno „živeti na Zapadu“, sve se to moglo lepo videti i iz Čuburskog parka.

  U trećem odelјku najvažniji tekstovi predstavlјaju polemiku sa Markom Ristićem: „Vaš slučaj, bojim se, potpuna je i sumorna ilustracija opasnosti o kojoj sam govorio, opasnosti da Kreont pobedi u duhu pesnikovom i da ga uništi za stvarno učešće u svetu poezije“. Ovde je reč o socijalnom i moralnom smislu poezije, a polemika, višestruko značajna za srpsku kulturu, pokazuje Konstantinovićevu hrabrost da se, ne prvi put, suprotstavi državotvornom Ristiću, koji tada ima veliku kulturno-političku moć, a u ime istih onih, nekada i Ristićevih principa o stvaralačkoj slobodi.

    Na tom tragu je vanredno zanimlјiv Konstantinovićev tekst o pop-artu iz istog odelјka, koji se nadovezuje s jedne strane na tekstove kakvi su „Tigrovi od porcelana“, „Genije diletantizma“, ali i pomenuti „Igra s dokumentom“, a sa druge strane na tekstove iz sledećeg odelјka, koji obuhvata čitanja različitih likovnih opusa: Rembranta, Miroa, Dada Đurića, Miće Popovića, Peđe Neškovića i Eda Murtića.

   Tekstovi u petom odelјku bave se različitim problemima modernističke i avangardne umetnosti: bilo preko analize nekih opštijih tema, kakve su kompjuterski jezik i poezija, ili odnos racionalnog i iracionalnog u kreativnom procesu, bilo preko analize pojedinačnih umetničkih opusa, poput Blejkovog, ili Anrija Mišoa.

   Slična je tematika i tekstova šestog odelјka: od analize osnovnih jezičko-stvaralačkih principa na primeru Brohovog romana Vergilijeva smrt, preko odnosa objektivnog i subjektivnog u tumačenju umetnosti a povodom napisa Slobodana Novakovića o našoj filmskoj kritici, pa potom čitanja dela Konstantinovićevog prijatelјa i značajnog, ali danas potpuno zanemarenog pisca Pavla Stefanovića, sve do analize određenih pozorišnih fenomena, preko kojih se zapravo dolazi do mnogo univerzalnijih uvida u savremeno stvaralaštvo, do promišlјanja tog stvaralaštva.

    I ovaj kratki, nepotpuni i svakako nedovolјni popis i opis tekstova iz Duha umetnosti dovolјan je da bi se naslutila širina Konstantinovićevih interesovanja i da bi se došlo do zaklјučka da u novijoj srpskoj kulturi, izuzimajući Vinavera i donekle, ali na drugi način, Boru Ćosića, nema nijednog pisca koji bi mogao – po svojoj duhovnoj radoznalosti i, što je važnije, po intelektualnoj proniclјivosti i sposobnosti da se najrazličitije duhovne i umetničke pojave razumeju u punom obimu svojih objava – da se meri sa Konstantinovićem. I nema sumnje da intelektualna i stilska razigranost i referencijalni opseg ovih tekstova, koji uvek značajno prevazilaze konkretan povod pisanja, iako ga nikada ne gube iz vida, na najbolјi način svedoče o trajnom duhovnom nemiru, o onoj „panici“ iz teksta Vinaverova minđuša, o „nepristojnosti“ i „nekulturnosti“ duha, „ukoliko je kultura jedan obrazac“, ukoliko se, dakle, kultura razume na način slobodanjovanovićevski. Iz tog razloga, a samo na prvi pogled neočekivano, u ovoj zbirci je značajan broj tekstova posvećen umetničkim zanosima diletanata, tigrovima od porcelana, aeroplanima od hartije, pop-artu, otuda, dakle, što se u osnovi Konstantinovićevog spisatelјskog i umetničkog pokreta nalaze dadaizam i onaj dečak iz Dekartove smrti kome stalno spada čarapa. Dadaizam, dakle, nasuprot zenitizmu i barbarogeniju, i barbarogenijima: greška, i nedoslednost, i otvorenost nasuprot strogim, celomudrenim koncepcijama, koje sve drugo ruše i dovode u pitanje samo zato da sebe ne bi nikada dovele u pitanje.

  Taj dečak sa srozanom čarapom, uvek za tri koplјa ispred onih koji ga napadaju, i koji je uvek, i nepogrešivo, i duhovitije i preciznije pisao o svim tim temama, evo ga još jednom, kao prvi put, nalik onom dečaku iz Laži za opkladu, uzima pogaču i – izaziva nesporazum.