Marjan Čakarević: POSTZAJEČARSKA DEPRESIJA
(32. festival mladih pesnika Dani poezije, Zaječar, maj 2017)
Reč je o zanimljivom književno-psihološkom fenomenu koji, tokom poslednjih dana maja, obeležava ponašanje jednog dela generacije pesnika i intelektualaca rođenih sedamdesetih godina, a u vezi je sa zaječarskim festivalom poezije.
Iako, naime, u svetu nesumnjivo postoje neuporedivo značajniji festivali od ovog: sa uglednijim gostima, sa većim honorarima, sa hranom koja ne mora nužno biti sa roštilja, sa spektakularnijim programima – ono što zaječarske Dane poezije izdvaja u bogatoj festivalskoj ponudi jeste duh mesta, kao i čvrsta interreferencijalna mreža, čije se značenje, kao i značaj, s vremenom samo usložnjavaju. Mitopoetski fenomeni kao što su Ilhanova ruka, Miloradovićeva referenca na Muzafera iz Oca na službenom putu, Boškovićevi eksperimenti u polju body art-a, iskaz Marka Vukovića o povratku u toplo porodično gnezdo, inkluzivnost i otvorenost kao dominantna obeležja duha i brojni drugi – odavno su prešli granice zaječarskog festivala i postali deo poetske pop mitologije epohe postpostmodernizma.
Kao što je bio slučaj i prethodnih godina, onima koji u Zaječaru nisu bili teško je prepričati kako je festival izgledao. Ali, uostalom, pop kultura upravo tako i funkcioniše – preko mreže internih referenci. Stoga sledi spisak učesnica i učesnika i kratak opis njihove uloge na festivalu: Miloš Petković, glavni čovek i dobri duh festivala, čije je beskrajno strpljenje za svakojake hirove učesnika poprimilo mitske razmere; Dejan Aleksić, takoreći očinska figura, sačuvao prisebnost, dao festivalu na ozbiljnosti u ključnim trenucima, najbliži zaječarskom idealu da „ceo život bude festival“; Alen au-au-Bešić, junački izdržao roštiljske napade, poklekao svega jednom, sa palačinkom, presudno oblikovao humorno-dionizijsku dimenziju festivala; Petar muzafer-Miloradović, skriveni zmaj, zablistao na nekim presudnim mestima, kada se atmosfera lomila; Marko Vuković, unosio stabilnost u svaku situaciju koja je pretila da se otrgne kontroli, tradicionalno zatvorio festival i najavio sledeći, još bolji; Mirj
ana Frau Kolarski, izdominirala na raznim poljima, objavila prvi tom sabranih dela – Uspomene lepo vaspitane devojke; Barbara Delać, pobedila takođe, sećaće se kako je padala kiša nad Kraljevicom, jer ništa više neće biti kao pre; Dejan odakle-ti-tako-lepo-ime-Matić, osamljen na trgu, pobedio takođe, ali na bilijaru smo kolega Goran Stamenić i ja postavili na svoje mesto njega i Petkovića; Saša njegovo-himenejsko-sagrešenije-Jelenković, veliki majstor lože 25. maj, inicirao zdravicu u znak sećanja na velikog Venjičku Jerofejeva, ustanovio obaveštajni jazz, ali kontra, kao stilsku formaciju; Sonja Veselinović, nije poklekla pred autoritetom Jelenkovićeve poezije, štaviše, nismo odigrali bilijar, dapače, dostojno predstavljala akademsku zajednicu, unatoč; Dragan noćni-crnac-Đorđević, bio nekoliko sati, ali ostavio dubok trag, okej?; Saša Karlito-Stojanović Čarli i Saša Sveti-Trifun-u-najavi-Skalušević Skala, Lolek i Bolek, preskočili bilijar, na najbolji način reprezentovali tradiciju zaječarskog festivala; Srđan party-animal-Gagić, nezaustavljivo logoreičan, superiornim, samosvesnim, poetički duboko utemeljenim gestom poručio čaj (sic!) u kafani Galija, što je bio avangardni gest ravan Maradoninom, svojevremeno; Goran Stamenić, naučio neke trikove u bilijaru i drugim oblastima, odmah ih suvereno primenio, sa nekoliko radikalnih iskaza prošao prvi stepen inicijacije u tajnu ložu 25. maj; koleginice i kolege iz zaječarskog udruženja pesnika sa posebnim potrebama, najdivnija publika pred kojom smo drug Alen i ja nast
upali; Ajtana Dreković, pobednica, bila nekoliko sati, ali izdominirala; mlade koleginice i kolege, finalisti, prošli tiho i ušli u legendu; Branislav Mijatović, voditelj, u svakoj najavi napravio poneku jezičku igru i skrivalicu, uglavnom sa imenima učesnika programa; Zaječarke i Zaječarci, publika, tradicionalno gostoprimljiva; Aleksandar Šucooo-Šurbatović, fizički odsutan, ali sve vreme tu sa legendarnom anegdotom iz žanra „neke stvari ostaju zauvek iste“; jebote-Ja; ostali.
Postzaječarska depresija, dakle, jeste melanholično osećanje koje obuzme goste zaječarskog majskog festivala, kada u nedelju pre podne krenu svojim kućama i shvate da život nije (zaječarski) festival.