Marjan Čakarević: PRIČE KOJE SE DEŠAVAJU NA SVETU

(Emil Hakl: O roditeljima i deci, prevod sa češkog Aleksandar i Marija Ilić, Dereta, Beograd, 2015)

 

Na prvi pogled, roman savremenog češkog pisca Emila Hakla (1958) O roditeljima i deci ne spada u onaj tip literature koja ostavlja čitaoca bez daha. Naprotiv, reč je o romanu skromnog obima i sasvim jednostavne strukture: ostareli otac i sredovečni sin, koji i pripoveda ovu priču, tokom jednog običnog dana obilaze praške kafane i razgovaraju. U tim razgovorima pak nema nikakvih dramatičnih emocionalnih pražnjenja, nikakvih traumatičnih egzistencijalnih lomova; štaviše, neretko se tokom čitanja može doživeti ona vrsta zapitanosti: čemu sve ovo? Ali onda, kada se posle dva-tri sata zaklope korice knjige, shvata se da stvari nisu ni izbliza tako jednostavne.

Negde pri kraju romana nalazi se sledeći dijalog:

„Ne volim viceve“, kažem.

„A šta voliš?“ 

„Šta volim, prosto priče koje se dešavaju na svetu.“

„Onda mi ispričaj neku.“

„Pa ništa drugo i ne radim…“

Navedeni odlomak razgovora s jedne strane ima funkciju preciznije karakterizacije likova, ali sa druge i važnije strane predstavlja autopoetički sažetak Haklovog umetničkog postupka, dakle: priče koje se dešavaju na svetu.

Kostur priče čine sudbine oca i sina, čiji se mozaici sklapaju iz niza malih i manjih epizoda. Njih dvojica evociraju i komentarišu te doživljaje, pri čemu se, u tim komentarima i porodičnim preslišavanjima, izgrađuje i slika njihovog međusobnog odnosa, tipičnog, ali i beskrajno složenog, kakav je nužno odnos očeva i sinova, i uopšte roditelja i dece. Taj odnos nije sasvim lišen sentimentalnosti i patetike, gledanja kroz prste, razumevanja za slabosti bližnjih, ali zapravo on se sve vreme preispituje i to idući onom linijom trajne psihološke napetosti, krivudajući, sasvim ljudski, između ljubavi i mržnje, poštovanja i prezira, bezosećajnosti i fragilnosti, prećutkivanja i potpunog poveravanja.

Haklova umetnička strategija i najveća vrlina njegovog pripovedanja tiče se veštine da bezbroj puta ispričanu priču o odnosu oca i sina predstavi nizom naoko ne preterano upečatljivih, ali time upravo životno uverljivih epizoda. A na rubovima tih epizoda, koje su naslikane sa izvanrednom narativnom ravnotežom između podrazumevanja primerenog odnosu oca i sina i precizno doziranih informacija, pripovednih činjenica nužnih da bi se priča uopšte odvijala, dakle tek tu, na rubovima ovih celina iskazuju se komentari univerzalnijeg tipa: o samim sagovornicima, o članovima porodice, kao i različitim likovima sa kojima su ova dvojica dolazila u susret, a potom i o nacijama, događajima, fenomenima i istorijskim epohama. I upravo te brojne sporedne epizode – koje sa samim glavnim junacima često i nemaju neke preterane veze, nego se pričaju tek priče radi – uobličavaju širu sliku prošlog veka i smešnih i strašnih, šašavih i bizarnih ljudi koji su u njemu živeli.

U tom smislu su zanimljive epizode u kojima se govori o ustašama u Zagrebu, u kom odrasta otac, kao i epizoda o ulasku sovjetskih tenkova u Čehoslovačku, koji posmatra sin sa svojim dedom. Ove epizode su tek delići sudbinskog mozaika, svakako važni, ali nikako jedini od kojih se sastoji život Haklovih junaka. Ta relativizacija uticaja istorije i njenih velikih priča na pojedinačne živote i jeste ključni postmoderni sastojak u inače sasvim realističkom narativnom prosedeu ovog romana.

A opet, sa druge strane, ritam istorije i unutrašnja dinamika veka koji je prošao ogleda se u različitim svetonazorima, a potom i sudbinama oca i sina, ali i pripovedačevog sina, za čije postojanje je saznao tek kada je ovaj napunio dvadeset godina, kao i očevog oca, to jest pripovedačevog dede. I upravo te varijacije na temu prolaznosti, ali i trajanja, čine fino i nenametljivo izvučenu metafizičku liniju romana.

Kada bi postojao kontekst u kome takvo određenje ne bi zvučalo patetično, moglo bi se reći – romana nepodnošljivo lakog.