Nebojša Marić: TO JE NAJBRŽE ŠTO MOGU

(Repetitor: Gde ćeš, Moonlee Records, 2016)

 

     Bezobzirno remećenje svake udobnosti, mira i dosade, to je misija koju repetitorski rokenrol neumorno nosi sada već više od 10 godina. U tom periodu beogradski trio (gitarista Boris Vlastelica, basistkinja Ana-Marija Cupin i bubnjarka Milena Milutinović) prešao je put od drskih omladinaca iz društva najboljih iz prve decenije ovog veka (pogledati ediciju Nova srpska scena), preko regionalne koncertne atrakcije do rado viđenih izvođača po klubovima i festivalima širom Evrope (Holandija, Švajcarska, Francuska…), a stigli su i do Rusije i Kine. Energija zabeležena na prva dva albuma – Sve što vidim je prvi put (2008) i Dobrodošli na okean (2012) – ubedljivo pokazuje da je uspeh zaslužen.

     Naslov trećeg albuma nije pitanje. Ne traži se odgovor u smislu odredišta, ponajmanje zastajanja i, ne daj bože, promišljanja. Mirovanje je u tom svetu i dalje neprihvatljivo. Čak i kad se u vrtoglavom nizanju pesma završi, ostaje tenzija (čuju se palice koje udaraju u doboš, zujanje činela, fidbek iz pojačala).

     „Zalet“ s početka, doduše, nije toliko ubitačan (naročito naslovnoj numeri fali još zanimljivih rešenja), ali se bend odmah potom stropoštava u bujicu neizvesnosti ispunjene soničnim ludilom (Jataci, Kralj ničega i Crvena). Tada pred slušaocem počinje da se odmotava bizarni film (Kralj ničega) izanđale trake koji je sasvim slučajno iskrsao među stvarima nekog njegovog kul arti rođaka ili prijatelja. „Film“ se sastoji iz jedne scene: vidi se bezvoljni junak kako pre podleganja dražima savremene šarade koja ga okružuje ipak uspeva da podigne pištolj, opali preostali metak i… razbije sočivo kamere, usmrtivši tako ne samo fiktivnog negativca (sebe?), nego i film, i našu lagodnu poziciju statičnog posmatrača.

     Međutim, traka na volšeban način nastavlja da se odmotava. Slede kratki odblesci iz junakove podsvesti: linije kretanja iz naslova se brzo otvaraju, podriva se svaka primisao o udobnosti (Jataci), odlučno se gaze idilične predstave koje nam je nekakva tradicija (sic!) ostavila – pre svega priroda i ljubav… u postapokaliptičnom štimungu ove svirke ti motivi poprimaju zlokobni predznak, a Repetitor nam prenosi prva iskustva raspomamljenog bekstva na sve strane. Možda su nekada ranije priroda i selo bili mesta gde „još ima mira“, ali sada to okruženje zaposeda somnabulni petarpanovski motiv (Crvena i Ekspedicija).  

     Gde ćeš je najzabavniji ako se sluša kao roadtrip album. Bekstvo, uvrnute veze, patološka ljubomora, paranoja… Zečja rupa u koju je trio upao asocira na legendarni omot njujorških bukača s kraja 80-ih (tačnije, na onaj oblak: „I stole my sister’s boyfriend it was all whirlwind heat and flash“). Taj štos se dalje razigrava da bi pri kraju poprimio monumentalne razmere („I niko se za nama neće okrenuti / I niko se za nama neće krenuti / Ako mu je život drag“).

     U svakodnevici ispunjenoj besmislenim trajanjem i čekanjem Gde ćeš je pokazna vežba stava da je svaki put dobar samo ako je dovoljno neočekivan i lud. I po tome je ovo sjajan rok album: umesto velikih poteza i reči, Repetitor nastavlja da prati samo instinkt.

     Ne znajući da li je suton ili zora, tri figure na omotu nastavljaju da se kreću. Ti likovi su pitanje s početka davno ostavili za sobom, verovatno još onog trenutka kada su prvi put odlučili da se popnu na binu i rasture je.