Софија Поповић: На раскрсници жеља; укрштање рогова с духовима прошлости
(Катарина Николић: Ловиште, Арете, Београд, 2021)
Нови, четврти по реду, роман ауторке Катарине Николић, под називом Ловиште, објављен је крајем прошле године у оквиру едиције „једанОДсто“ издавачке куће „Арете“ из Београда. Реч је о, како издавач наводи, „крими-роману с елементима романа тока свести, породичног и љубавног романа“, а на две и по стотине страна ауторка успешно ствара специфичну и на домаћој књижевној сцени засигурно ретко виђену атмосферу, која ће читалачку публику одмах неизоставно асоцирати на ону карактеристичну за скандинавски ноар.
Радња романа, ипак, није смештена у неку од нордијских земаља – туробна атмосфера коју кроје густе магле, спуштене на тешко проходне, снегом завејане шуме, свепрожимајућа хладноћа и влага које разграђују насеље у велико, ледом оковано блатиште и готово константан мрак и вечерњи часови у којима се велики део радње одиграва, заправо припадају једном неименованом српском селу, смештеном у близини престонице. Оваква атмосфера уједно је и својеврсно огледало и приказ његових становника – захваљујући свезнајућем приповедачу запажа се да су психичка и физичка стања ликова сасвим у складу с њиховом околином, те да их карактерише пре свега одсуство чврстих темеља. Услед таквог недостатка јављају се постепено пропадање и осећај безнађа, као и засићеност и хладноћа који неминовно доводе до отуђености појединца.
Вештим упливом и стапањем спољашњости окружења у унутрашњост ликова, ауторка прожима свој роман снажним утиском неразмрсивости, који све до краја, чак ни након коначног разрешења, неће напустити читаоца, наводећи га да будно и радознало путује кроз свих шеснаест поглавља романа. Међутим, исти поступак којим је пренето поменуто егзистенцијално стање ликова изражен је и на композиционом плану романа. Често ретроспективно допуњавање главног наративног тока детаљима неопходним за формирање комплетне слике, као и константно смењивање и преплитање садашњости и прошлости (на шта упућује и епиграф романа, Фокнеров цитат: „Прошлост никад није мртва, па чак најчешће и није прошлост.“), служи да укаже на њихову болну нераскидивост, која игра кључну улогу у животу појединца. Како се постепено показује кроз овако фрагментаран текст, који истовремено конструише и реконструише, и међусобна преплетеност ових појединачних судбина одиграће кључну улогу на ширем, колективном плану, при чему ће својом трагичношћу заувек обележити село.
Чини се да у ауторкином ловишту сви ликови упадају у њену замку, а у густој мрежи која у роману настаје захваљујући бројним преплитањима, она их, ипак, не везује само нитима сличности, већ и, свакако разорнијим, нитима различитости. Њихово позиционирање због тога не исходује само у паралелизмима, него уједно и у супротстављању, услед чега, попут бесних, угрожених животиња, они у крајње личним борбама (симболичним ‒ дијалошким, али неретко и буквалним ‒ физичким) укрштају своје рогове, усмерени више на то да повреде противника него да преживе. Рогови се као лајтмотив у роману истичу својом симболиком, чинећи његово тематско-мотивско средиште, а на њихов је значај читалачкој публици скренута пажња и пре читања, будући да се, пре самог текста, појављују већ и на корицама романа, за чији је дизајн заслужна Ања Бањешевић. Они, попут шуме у којој се лове, носе другачије значење за ликове, обухватајући распон од њихових страхова до снова. Као симбол одрастања и спремности за суочавање и борбу с окрутношћу света, они представљају трофеј вредан освајања. Али када се поседовање овог трофеја изједначи с присвајањем особина које он симболизује, борба ловаца за његово освајање постаје насилнија и смртоносна, чиме парадоксално представља и губитак смисла, будући да смрт ни на који начин не може савладати тежњу за вечношћу. Без рогова су јелен и ловац рањиви, у опасности услед изложености терору јачег, због чега су предодређени за брзу и рану смрт („ловиште не трпи слабе и несигурне“). Одатле у роману непрестани напори и инсистирања очева, „важних и безосећајних“, на уништавању осетљивости својих синова који су, стога, од детињства обележени овим бременом. Растући ускраћени за љубав и пажњу, одрасли су у особе које овакву нежност не умеју да пруже – јер „недостатак љубави се преноси са колена на колено“. С друге стране, жене и деца у роману настоје да воде своје борбе, ослањајући се искључиво на мир и великодушност. Они су носиоци другачије релације и другачијом нити, хуманијом и племенитијом, успостављају везу између људског и животињског света (света природе), схватајући да су границе међу њима пропусне и да су путеви који их спајају, за разлику од људских, залеђених и завејаних у снегу – увек проходни.
И док су човек и животиња повезани својом пролазношћу, смртношћу и коначним претварањем у прах (што ауторка наглашава посвећујући посебну пажњу телесности као симболу пропадљивости, освешћеној кроз болове, болести и смрти ликова), шума надилази људску ограниченост и човекову свакодневицу, она је жива, вечна и константно у обнављању. Ипак, када јој човек одузме оно што му није дала, кршећи на тај начин етичке кодексе, она постаје сурова и немилосрдно се свети. Зато ће у средишту међусобних борби испаштати биће недужно и рањиво попут јелена, одстрељеног и бесправно одузетог шуми – осмогодишњи дечак. С његовим нестанком роман добија карактеристике крими-романа, а читалац добија вишеструку улогу. Уочавајући трагове које му, кроз помињање наизглед насумичних детаља, свезнајући приповедач оставља кроз роман, он склапа слику о прошлости на основу ретроспективног фрагментарног приповедања, али истовремено прати не само физичку, него и идентитетску потрагу ликова. Дечак и његово лане симболизују потенцијал и наду, нови живот у телу које, за разлику од већине у роману, није лишено душе и способно је за љубав и милосрђе. На тај начин ауторка ствара још један паралелизам, поистовећујући човеково сурово ударање на најјачег припадника животињске врсте онда када је најслабији и најрањивији (у периоду љубавног зова) са суровим начином на који шума присваја најјачег припадника људске врсте (оног који се не либи да воли, истовремено знајући да га љубав чини рањивим) у периоду његове највеће слабости – у добу детињства:
Једно је било сигурно. Побегли су, отуђили се. У њиховом микрокосмосу владали су закони неприменљиви за било кога другог осим за њих. На крају, сви су они трагали за истим смислом. Али за једног од њих још увек није било касно.
Снег, који у роману непрестано веје, симболизује доминацију природе над човеком и наметнуте околности којима се ликови морају предати мимо своје воље, на тај начин губећи контролу над својим животима у којима не могу направити било какву промену. Међутим, још један од лајтмотива који се јавља у роману јесу густа магла и константна полутама, које прекривају све и спречавају јасно разазнавање (с изузетком неколико реминисценција на детињство и младост, чији описи подразумевају више унутрашњег и спољашњег осветљења). Просторије су готово увек задимљене, загушљиве, мрачне и слабо осветљене, а природна светлост једва успева да се пробије кроз облаке и маглу, али и кроз шупљине и мале прозоре на одајама. Мрак и замагљеност, симболично, не прожимају само човекову спољашњост, него су густо настањене и у његовој унутрашњости. Природним везивањем светлости и њеног извора за позитивне вредности, ауторка нас индиректно упућује ка вишем смислу онога што у домену садашњости њених ликова делује бесмислено и безнадежно. Опис ентеријера наговештава немогућност успостављања међуљудске блискости и топлине, јер ова одређена врста изолованог микрокосмоса у служби обезбеђивања уточишта, сигурности и утехе, заправо није у стању да се оствари као једно интимно место среће, на тај начин доприносећи целокупној меланхолији романа. Магла и мрак изолују село и шуму од спољашњег света, али и појединце међусобно, те стога нико никога у потпуности „не види“, односно не разуме, свако је скривен од других и окренут себи и својим неразрешеним односима с прошлошћу, што додатно појачава већ постојећу егзистенцијалну несигурност. Нису изоловани само становници и њихова околина, него и догађаји и успомене с којима се ликови носе на различите начине, најчешће кроз враћање безбрижнијој прошлости услед трагичне садашњости коју немају снаге да поднесу. Болна тачка сусретања ликова, дакле, до самог краја остају управо чежња за топлином и некадашњом безбрижности, као и неостварена блискост с другим бићем.
Катарина Николић пише роман о човековом путовању кроз залеђена и мрачна подручја индивидуалног сећања и деконструисаних младалачких илузија и очекивања од будућности, чије место постепено преузимају празнина и туга. Утишани болови свеприсутни су у свакодневици појединца и колектива, а настојања да се једном засвагда стане на крај тескобама реалности остају узалудна. Пратећи унутрашње трагање ликова кроз лични космос и процепе потиснуте прошлости, као и суочавање са страховима који се тамо проналазе, долази се до закључка да се све за чим су на овом путовању трагали већ налазило ту – у њима. Било је неопходно једино вратити се и суочити са својом (и туђом) прошлошћу, али пут који води до крајњег одредишта никада није само један, праволинијски, већ, напротив, представља мрежу рукаваца, густо преплетених и вечно укрштених, попут јеленских рогова – јер наш јелен, како у роману тврди ауторка, не налази се у шуми, он је све време био у нама.