Vladimir Stojnić: 01:23, 26. 4. ’86.

(Svetlana Aleksijevič, Černobiljska molitva,

prevod sa ruskog Enisa Uspenski, Laguna, Beograd, 2016)

     Odluka Nobelovog komiteta da nagradu za književnost za 2015. dodeli beloruskoj književnici i novinarki Svetlani Aleksijević izazvala je polemike, kako u stranoj, tako i u domaćoj književnoj javnosti, koja u tom trenutku još nije imala priliku da autorku čita na srpskom jeziku. Osporavanja su se svodila na predvidljive premise koje dolaze sa desne strane književno-političkog spektra, a glasila su: „to nije književnost, već novinarstvo“ i „odluka je politička“, s obzirom na autorkin navodno pro-zapadni stav. Potrebno je zato podsetiti se još jednom da književnost obuhvata čitav niz non-fiction žanrova, kao što su autobiografija, esejistika, putopis ili, u slučaju Svetlane Aleksijevič, dokumentaristika. O poroznosti i arbitrarnosti podele na fikciju i ne-fikciju svedoče i brojne značajne knjige koje se nalaze na samoj granici između ovih imaginarnih polova. Fikcija se sve više, do nerazlučivosti, bazira na stvarnosti, kao što se i ne-fiktivni žanrovi stalno romansiraju autorskim radom. Treba iznova konstatovati i da je književnost politička delatnost kroz koju se uvek zastupaju društveni stavovi, pa odluka jedne institucije o dodeli književne nagrade i ne može biti drugačija do politička. U tom smislu oba argumenta su irelevantna, a nužno je skrenuti pažnju i da je jedan od najvećih pisaca dokumentaristike, Aleksandar Solženjicin, takođe dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

     Kada je reč o knjizi Černobiljska molitva, upravo je žanrovska hibridnost jedan od njenih glavnih kvaliteta. U pitanju je fragmentarna hronika nuklearne katastrofe koja se 26. aprila 1986. godine dogodila u SSSR-u, blizu granice Ukrajine i Belorusije. Priča prati tragične sudbine pojedinaca koje oni neposredno saopštavaju, a koje je autorka prikupila. „Glas suda istorije“ svesno je delegiran postradalima, učesnicima događaja da bi se izvršila kritika istorije kao objektivne, „nezavisne“ delatnosti. Da bi se došlo do suštine događaja kakav je černobiljska katastrofa i da bi se shvatile njegove razmere, potrebno je zanemariti objektivnu istoriju koju saopštava autoritarna država koja je odgovorna za sam događaj i koja pokušava da ga relativizira i umanji. Brojni glasovi se smenjuju u knjizi, lirski subjekat je dakle kolektivan i obuhvata desetine pripovedača, podsećajući tako na skaz, rusku tradiciju usmenog pripovedanja. Knjiga je sačinjena iz monologa-svedočanstava, diktafon ima funkciju mikrofona, on je poput posrednika koji menja klasično shvaćen čin pisanja, pa Černobiljska molitva priziva i dramsku formu. Autorka se u jednom odeljku obraća čitaocima direktno, saopštavajući svoja shvatanja događaja, pa knjiga u tom delu predstavlja i mini-esej. Spisateljica je prisutna i tamo gde svojevrsnim didaskalijama komentariše način na koji su ispitanici saopštavali svoje priče. Pa ipak, prstenasta struktura knjige, sa brižljivo raspoređenim ciklusima i odeljcima uobličena je tako da pruža uzbudljivu naraciju, karakterističnu za roman. Skaz, novinarski izveštaj, esej, dramski tekst, roman? Černobiljska molitva je sve to pomalo i ništa od toga u potpunosti.

     Ovakav neposredni pristup temi omogućio je uverljiv opis tragičnog sveta koji se obrazuje u predelu dejstva radijacije. Svet Černobiljske molitve je svet likvidatora koji su neposredno po eksploziji izašli na lice mesta, žrtvujući svoje živote, svet njihovih supruga i porodica, meštana koji su evakuisani i otrgnuti od domova, svet kradljivaca koji pljačkaju napuštene oblasti, političkih komesara koji umanjuju posledice, jurodivih beskućnika, zabrinutih naučnika, svet jedne imperije na izdisaju, kakav je bio Sovjetski savez tokom 80-ih godina 20. veka. Najveća nuklearna nesreća u istoriji čovečanstva tako se javlja kao simptom ideološke krize velike države, istovremeno najavljujući i ubržavajući njen kolaps. Katastrofa je prouzrokovala i krizu vere u nauku, osnovno hladnoratovsko oružje SSSR-a. Psihologija pojedinaca, takozvanih „sovjetskih ljudi“ koji, paradoksalno, u sebi spajaju lični defetizam sa iracionalnom odanošću državi, kontrastrirana je „zapadnom čoveku“, de-ideologizovanom racionalnom individualcu. Sasvim posredno, kroz glasove drugih, Svetlana Aleksijevič tako crta psihološko-političku mapu Evrope tog vremena. Černobiljska saga se, pomalo cinično i sasvim u duhu nove ideologije vladajućeg kapitalizma, završava spektaklom. Naime, mesto nesreće danas je turistička atrakcija koja omogućava zaradu na sitnim ljudskim strastima.

     Predstavljajući nam sudbine lica raseljenih nakon nesreće, autorka opisuje i stigmatizaciju koju su oni doživeli od strane ostalog stanovništva. Strah, sebičnost i nesolidarnost koji su vladali u odnosima povodom nesreće, neodoljivo asociraju na atmosferu i odnose u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Rat kao motiv premrežava knjigu, i javlja se kao reper stanja nakon katastrofe. Evakuacija, vojska, oklopna vozila, ograđivanje i likvidiranje kontaminiranih prostora, meštanima prizivaju slike rata koji su mnogi od njih iskusili nekoliko decenija ranije. Borba protiv nevidljivog neprijatelja kakav je radijacija, o čijem devastirajućem dejstvu meštani ne znaju ništa, postaje tako metafizički, onostrani rat. I zaista, kako jednostavnim beloruskim seljacima koji vekovima žive na tom zemljištu objasniti da više ne smeju jesti plodove zemlje, niti piti vodu, da će morati da se presele trajno, iako nema rata, iako se u njihovom svetu naizgled ništa nije promenilo? Ovaj tragični nesporazum knjiga ubedljivo dočarava opisujući fenomen „ilegalnih povratnika“, koji se suprotno zabrani države vraćaju da žive na kontaminiranom području, ne shvatajući posledice, ili pristajući na njih, u pomirenosti sa sudbinom.

     S obzirom na lažne dileme o književnom i dokumentarnom, paradoksalno je to da je  jedan od osnovnih kvaliteta Černobiljske molitve upravo njena liričnost i književni potencijal ličnih ispovesti koje obuhvata. Potresne lične priče obiluju lucidnim zapažanjima, slikovitim poređenjima, dijalektikom i metaforičnošću. One su autentične jer dolaze „iznutra“ i omogućavaju čitaocu jedan sasvim drugačiji pogled na poznati događaj, lišen medijske stilizacije i lažne patetike. Nimalo slučajno, ne računajući kratki faktografski uvod, knjigu otvaraju i zatvaraju ljubavne priče, ispovesti dve udovice čiji su muževi, likvidatori, u agoniji napuštali ovaj svet od posledica zračenja. Simbolika je jasna: događaj teško shvatljivih posledica, kakav je černobiljska katastrofa, može se pojmiti samo u okvirima ljubavi koja mu jedina može dati kakav-takav smisao.

     Za kraj, u duhu dokumentaristike, uputno je bez daljih komentara saopštiti jednu činjenicu vezanu za katastrofu. Vreme poluraspada radioaktivnih elemenata koji su izbačeni u atmosferu iz nuklearke i koji su vetrom raznošeni na sve strane planete, iznosi nekoliko stotina hiljada godina. Tek tada će taj predeo postati dekontaminiran.