Бранислав Живановић: ЦЕНТАР БЕЗ ТЕРИТОРИЈЕ

Драган Јовановић Данилов: Симетрија вртлога,

Културни центра Новог Сада, 2014.

            Уколико пођемо од самог наслова најновије Даниловљеве песничке збирке, запазићемо метафоричну конструкцију генитивне синтагме која гради оксиморон. Састављена од апстракне (ж.) и конкретне (м.) именице, синтагма својим значењем упућује на дијалектику сила својствених предметима са спирално-цикличним механизмима концентричних путања, из свере технике, механике и појава у природи, заснованих на принципу центрипеталне, односно центрифугалне силе – кружно кретање од периферије ка центру и од центра према периферији. Конфигурацију вртлога у (својој) природи можемо да запазимо на примеру поунутарњеног, воденог вира, који принципом левка увлачи и одводи од површине/периферије у своје дно све што му се нађе у близини, док ковитлац, торнадо, с друге стране, у виду кинетички оспољеног вира увлачи у себе од дна према површини све што му се нађе на путу.

Симетрија вртлога Драгана Јовановића Данилова је настојање да се ова амбивалентна димнамика вртлога преведе у могућности које језик у својим песничким потенцијама, неухватљивости и амбивалентности нуди или успоставља у зависности од његове употребе и способности – да заведе или да буде заведен: „Сунчан дан је тако речит, али ћутљиве / сенке имају последњу реч.“ (песма „Симетрија вртлога“). Противречност уписана у наслов Даниловљеве збирке захвата тематски и садржински опсег калеидоскопског обртања у експанзији према рубним областима непосредне стварности, где је срце, на пример, уз језик/речи, сенке и Бога једно од суштинских мотива, језгро или центар (емотивног, идејног, рефлексивног, онтолошког) амбивалентне и обнављајуће снаге са сликама интимних и чулних наслада и сазнања посредованих симболичко-асоцијативним говором.

            Симетрија се налази и у структури збирке: конципираној од шест циклуса, с тим да, последњи, шести, циклус састављен од две песме – са пролошком, аутопоетичком песмом која дели наслов збирке – сабира 49 песама. Цикличност исписана репетицијом свакодневице која се множи сама собом наглашава ауторово поигравање са вишезначношћу броја 7. Тоналне модулације интерпункцијских знакова испољавају уједначен, меланхоличан тон, наративно-дескриптиван, ређе иронично-полемичан, а претежно сентиментално стилизован израз са неоромантичарским и симболистичким формацијама; контемлативан и медитативан у моментима када реторичност заузима место референцијалности, настојећи да језик исписује чисту поезију, ослобођену вишака придева и згушњавања говора, да би у његовој оданости метонимији настале песме које у целини делују као метафора или коментар текућег живота ротираног око центра кога називамо стварност.

Описана стварност попут језика у својој амбивалентности привлачи или одбија: „Ни неко моћнији од океана, ни речи утехе / не могу те заштитити од стварности.“ (песма „Симетрија вртлога“). Говор заснован превасходно на тиховању, испоставља се као језик помоћу кога се проблематична, галопирајућа стварност асиметричног одраза чини подношљивом. Краће речено, језичким средствима песник савладава језик и малармеовски се „чисти од речи“ („Чишћење од речи“). Тек расредиштен и „растрзан“ супротстављеним силама, песнички идентитет, парадоксално, успоставља тај померајући центар што језиком производи фигуре које ће структуирати време, превођењем и укрштањем реалног и ониричког, световног и духовног, искуственог и метафизичког. Вртлог тако представља цикличност немирења са неминовностима, кретање која тражи свој стално измичући и померени почетак тј. крај. Тражење се умножава и убрзава образујући деструктивну ротирајућу силу.

Даниловљева поезија представља напор да се изгубљено време савлада и искочи из круга, да се цикличност премости, регенеришу оштећења и обнови живот у свету грађеном над понором. Посреди је неизбежност орфичке репетитивности, онеспокојавајућа рутина уробороса који јури свој реп, али га никада не стиже. Отуд и мноштво песоовско-елиотовских евокација и слика виталитета јукстапозиционираних са деструктивним и апокалиптичним које их активирају. У питању је модернистичко искуство и доживљај света, осећај узалудности, разочарање препознато у дозивању пролећа које никако да стигне, баш попут митова који више нису могући. Остаје само пуста земља („пуста душа“ у: „Велике су пусте душе“) и смрт са којом наступа буђење (из) живота: „Тек са самоубицама што скачу с мостова / неумитно започиње пролеће! […] Каква добро обављена / трансакција са ништавилом!“ („Вртлог“).

Златна греда, Нови Сад, бр. 159-160, год. XV, јануар/фебруар, 2015