Драган Бабић: ЦУГЦВАНГ

Фрања Петриновић: Граматика поремећаја, Културни центар Новог Сада, 2013.

Прво шта упада у очи приликом читања нове књиге Фрање Петриновића јесте жанровско одређење, тј. немогућност смештања дела у један одређени жанр којим би се оно диференцирало од осталих. Наиме, поднаслов Граматике поремећаја и синтагма која је детаљније описује је „баладе с почетка века“, али она, међутим, читаоцима не открива довољно. Таква тенденција није непозната када је у питању овај писац и стога је јасно да се након збирке прича Траума (ИП Адреса, 2009) и романа Алмашки кружоци лечених месечара (Академска књига, 2011) могло очекивати језичка игра тог типа: и та два дела су, наиме, садржала поднаслове „стечајне легенде“, односно „неуравнотежене хронике“, а тек се након завршетка читања схвата зашто су оне тако означене и какве се то легенде, хронике и баладе сада јављају код Петриновића. Узевши познат оквир етаблиране форме стварања, он не само да постмодернистички изврће очекивања, већ и додаје сопствени прилог ономе што књижевни жанрови могу да представљају у данашњем свету, дијаментрално различитом од оног у којем су оне настали. Ни у случају балада се не ради о њиховој класичној дефиницији и схватању, већ новој интепретацији прилагођеној ауторовом сензибилитету, контексту, простору и времену. Са друге стране, не узимајући у обзир поднаслов, да ли се Граматика поремећаја описује као роман, збирка прича или нешто између? Овај „проблем“ је приметан у новијој српској књижевности где се само у протеклој години јавило неколико наслова (Девојчице, будите добре Бојана Бабића, Тркачи на дуге пруге Маје Трифуновић, између осталих, а постоји већи број примера из претходних година) који су дефинисани различито и око којих се критика, издавачи, читаоци, па и сами аутори нису сложили – док их једни класификују у романескну продукцију, други их постављају у приповедну. У случају Петриновића, а и већине тих осталих књига, оне се можда најпрецизније могу описати термином збирка уланчаних кратких прича (енг. short story cycle) – скуп приповедних целина које се могу објављивати и читати засебно, али у склопу једног дела су, по Џејмсу Нејгелу, повезане заједничким протагонистима, топосом, сталним развојем теме, мотива и идеја, и причама које уоквирују збирку. Стога се и Граматика поремећаја може анализирати у том кључу, али се свакако може читати и као роман, те као класична збирка прича – гледано тако, она, након две уводне, има тринаест прича поређаних у три циклуса, док је циклус „Посвете, уосталом“ састављен од пет песама које, и поред распореда у стихове, настављају атмосферу прича. Дело свакако бежи од јасног, једнозначног и тачно дефинисаног жанровског одређења, укључујући прозне и поетске елементе, и тако остаје у лимбу између дуже и краће прозе, биографије и (квази)аутобиографије, реализма и фантастике.

Повезаност прича се најјасније огледа јунацима, местом радње, углом посматрања стварности и осећајем света. Двоје протагониста, Сергеј и Анђелија, јављају су у свим целинама и очигледно је да се збирка бави управо њима – чак и тамо када нису именовани, логично је закључити ко се крије иза заменица „он“ и „она“. Читаоци их упознају гласом само наизглед свезнајућег и свеприсутног наратора, за којег се временом схвата да игра посве специфичну и донекле неочекивану улогу. Он приповеда о јунацима у класичном маниру, али често оставља и њима самима прилику да изнесу своју причу својим речима, говорећи једно о другом и сами о себи, чиме се Петриновић поиграва са фокализацијом и добија потпунију, реалистичнију и у сваком случају природнију слику живота протагониста – уместо да се од њих дистанцира, он улази у њихову свест, свакодневицу, разговоре и свађе, а и читаоце поставља на то место: између Сергеја и Анђелије. Упркос константној присутности у различитим деловима збирке, они не носе иста имена, већ их аутор варира, те се тако упознају и путем надимака (Анђа, Анђелија, Анђуша, Серјожа, Серјожица, Сергејчић, Сергејевић; узгред, јунак овог имена је присутан и у једној од бољих прича збирке Траума, „Висококвалификовани пењач“, а његов животни пут је врло сличан оном његовог имењака из овог дела). Ова наизглед лака игра речима и именима има далекосежан и битан циљ у оквиру дела као целине – шта ако јунаци нису увек исти и ако писац сваким новим именом уводи новог јунака или његову/њену нову верзију? Једноставно би било претпоставити да иста имена означавају исте људе, али би у Петриновићевом свету то могло бити другачије, те се тако сем идеје да су у питању исте особе мора прихватити и она да то није тако. Како у поговору „Књига питања, слика пораза (белешка о новом горком стилу)“ наводи Владимир Гвозден, протагонисти су заправо „два имена, два нестабилна карактера, два нестабилна лика, два нестабилна идентитета“ – они нису тачно дефинисани и до краја описани, већ се развијају у причама, иду из једне у другу, допуњују се у сталном ковитлацу света. Услед присутне критике друштва, може се претпоставити да је ауторов став да управо друштвено-политички контекст утиче на ове јунаке и чини их таквима какви јесу. Дакле, сем става да су сваки Анђелика и Сергеј у свим причама исти Анђелика и Сергеј, они се могу читати и различити идентитети са истим стањем ума. Наравно, аутор нема намеру да их укалупи у одређене слике и појаве, већ им даје слободу да се развијају према сопственим жељама и, мада овакав контекст читања не мора бити исправан, јасно је да се иза идентитета протагониста крије већи број могућности и да се њихова сложеност може различито интерпретирати.

Као место одвијања љубавне приче брачног пара се јавља стварни град, онај у којем аутор живи и у који смешта већи део свог опуса. Збирка Траума обилује топонимима Новог Сада, сам наслов романа Алмашки кружоци лечених месечара крије још један, а у новој збирци се тај поступак понавља и продубљује. Тако се читаоци срећу како са прецизно одређеним координатама града и градских насеља (Сајлово, Телеп, Лимани, Детелинара и др.), улица, тргова, кафана, паркова, пијаца и других места, али и са неким посве интимним, забаченим и маргинализованим локацијама. Писац очигледно познаје Нови Сад у који смешта своје јунаке, а није му страно ни описивање примера модерних фланера (flâneur), урбаних шетача-доколичара великих градова, посебно Париза XIX века, о којима су писали Едгар Алан По (прича „Човек гомиле“), Шарл Бодлер (есеј „Сликар модерног живота“ о уметнику Константину Гису) и Валтер Бенјамин („Париз Другог Царства у Бодлера“ и „О неким мотивима код Бодлера“). Укратко, фланерија је, како су је описала ова три аутора, модерна појава која шетњу градским просторима подиже на виши ниво и даје јој већи значај – фланер упознаје град, осећа његов сензибилитет, среће непознате људе, судара се са њима, изводи закључке о њиховим особинама на основу спољашњег изгледа и, једноставно речено, од своје шетње прави догађај, истиче став и бунт покретом боље но што би умео речима. Он се на улици заправо осећа као код куће, док му гомила омогућава да њој парадоксално тежи, али и да оствари своју усамљеност унутар мноштва. Сергеј тако, на пример, по „цео дан седи у соби или база по улицама“, а значајан део пресудних догађаја његове свакодневице се дешава током, након или као последица шетњи градом, што се види у, на пример, причама „Само један дан живота“ („И ето, изађе Сергеј, као и увек, тако и тог дана, и крене од угла, полако, одмереним кораком, до другог новосадског угла. Од ћошка до ћошка. Од прометног раскршћа до прометног раскршћа. И опет тако.“) и „Прековремено читање Змаја“ („После ручка је, док је она амбициозно посвећивала пажњу себи, одлазио у дуге шетње обилазећи на тренутак задремале тргове и улице, чувајући се дотрајалих тераса.“). Са друге стране, урбани простор утиче и на Анђелику, али се она у њему не сналази толико добро, те се чак у причи „Хранитељ голубова“, губи у улицама и, у скоро фантастичком расплету, потребна јој је мапа да би се снашла у „селендри свог детињства“. Они су, ипак, присутни у граду, а и Нови Сад је присутан у њиховим животима и идентитетима – Петриновић, поврх свега, помиње „новосадску дешперанцију“ која обузима јунаке. Уз то, већина прича садржи кратке мини-есеје о граду и променама у њему, као и о тачкама и топонимима који још увек задржавају дух карактеристичан за њега.

Специфични појмови новијих књига овог аутора – траума и лечење – сада као да се спајају са мотивом поремећаја и обликују свет врло близак реалном, али не исти; свет Петриновића не садржи истакнуте личности новије историје или садашњег тренутка, већ се готово искључиво бави оним изопштеним, пониженим и маргинализованим појединцима који су свуда око читалаца, али не увек приметни и примећени. Трауме којима су обележени јунаци – било да се ради о изгубљеној човечности и невиности, принудном исељењу из удобног простора, пропуштеним приликама, заборављеним љубавима или насиљу, агресији и тучама на улицама – не могу бити излечене и стога прерастају у поремећаје који не дозвољавају спокојан живот. Они нису обични и не могу се сматрати нечим пролазним, небитним и невидљивим и због тога је потребна нова граматика њиховог разумевања. Ти поремећаји трају деценијама – време прича варира између краја осамдесетих година XX века и садашњости – али, нажалост, нису најтрагичније пукотине у друштву („Успаванка“: „У овом граду, у овој држави, у овом животу, дешавају се много горе ствари него што је чињеница да Сергеј, из дана у дан, постаје све луђи.“) које толико тоне да га је немогуће описати било како другачије него црнохуморно и иронично, песимистичким, негативним и депресивним тоновима, и стога у приче ове збирке „неумитно продиру туга ствари и људи, мртва природа, духовно мртвило и иронија упућена свим нашим немогућностима, неспоразумима и поремећајима“, како примећује Гвозден. Анђелија и Сергеј нису у прилици да поправе своје животе и да искористе пуне потенцијале, а, слично њима, цело друштво, чија су они парадигма, као да повлачи потезе који га вуку у пропаст – отуд не чуди што се Фрања Петриновић поиграва речју „цугцванг“, шаховским термином који ознава ситуацију у којој је играч, принуђен да игра, свестан да сваким следећим потезом отежава свој положај, иде ка мату и крају партије. Када ова реч описује животне околности, она се односи на беизлазне ситуације које воде поразу без обзира на понашање, а то је управо пут којим ходају протагонисти Граматике поремећаја.

„Цугцванг“, Златна греда, бр. 149/150, март/април, 2014, стр. 72–73.