Иван Миленковић: НЕСНАЂЕНОСТ И ОПСТАЈАЊЕ

(В. Г. Зебалд: Campo santo, Културни центар Новог Сада / Агора, 2019, превод Сања Карановић)

            Када се 2001. године у близини Норича (Енглеска) аутомобил Винфрида Георга Зебалда закуцао у камион који му је ишао у сусрет, немачки писац је био за воланом и већ је био мртав. Било му је 57 година, његово невелико дело почињало је да осваја свет, а двадесетак година касније Зебалд је, без гласова који би се томе озбиљно противили, заузео место међу највећим и најутицајнијим савременим писцима. Ремек-дело роман Аустерлиц, објављен недуго после Зебалдове смрти, може се прочитати у изврсном преводу Споменке Крајчевић, док би збирке прича Емигранти и Сатурнови прстенови требало читати у хрватском преводу, а ускоро ће се (надамо се), поново у преводу С. Крајчевић, појавити и збирка прича Вртоглавица. У часопису Поља бр. 469 из 2011. године, који је посвећен Зебалдовом делу, можемо пронаћи његова непроцењиво важна „Циришка предавања“ о немачким градовима пострадалим у савезничким бомбардовањима крајем Другог светског рата, те неколико песама (у преводу Аријане Божовић) што их је – будући да је већи део живота провео у Енглеској – писао на енглеском. Campo santo, постхумно објављена збирка Зебалдових текстова, пре свега есеја, једно је од најупечатљивијих аутопоетских књижевних сведочанстава упркос томе што Зебалд не пише о себи: то је (у одличном преводу Сање Карановић) саморефлексија о другима с далекосежним теоријско-књижевним последицама. У прве четири прозе које су, како каже приређивач, делови недовршене Зебалдове књиге о Корзици, наилазимо на приповедање у којем се, на начин препознатљив (а непоновљив), мешају фикција и факција, иронија и директан исказ, прошлост и садашњост, потрага (налик детективској) за подацима како у документима тако и на терену, све оно, дакле, што је Зебалда начинило Зебалдом, али тај ћемо сегмент књиге – обимом најмањи, уосталом – оставити по страни и усредсредићемо се на есеје које Зебалд, професор европске књижевности у Енглеској, пише од 1975. године до смрти. Већ у првом тексту о драми Каспар Петера Хандкеа проналазимо, у заметку, све оне опсесије и мотиве које ће касније Зебалд-писац постојано развијати у својој прози: осећај страности где год да се човек нађе, потрага за прогнаним језиком као јединим средством којим располажемо како бисмо се, колико-толико, одржали на окупу, опис неснађености и неприлагођености људи који покушавају да опстану себи упркос, непристајање на један идентитет, како колективни тако и појединачни, те непрестано подривање онога што јесмо – јер то што јесмо тек треба да постанемо, а онда то што смо постали да артикулишемо језиком (јер другачије није могуће: „Каспар је сада матрица самог себе, с неограниченом способношћу репродукције. Појављује се много Каспара, клонови његове реформисане особе” (стр. 58)) – да би овај рани есеј Зебалд завршио суздржаном вером у моћ прогнаног језика. Наредна два огледа која се, изузев Гинтера Граса, баве мање познатим немачким писцима, растављају немачку књижевност после Другог светског рата као књижевност која, суспрегнута сопственом немоћи, кукавичлуком и прогоњена осећајем кривице, не усуђује се, одбија, осим код ретких писаца, да се ухвати укоштац са оним с чиме се мора суочити. Нити се суочавају с нацистичким режимом, нити пишу о разарању немачких градова. Али о чему другом је, у том тренутку, уопште могуће писати, пита се Зебалд? Избегавање суочавања са стварношћу најдиректније погађа саму књижевност која се губи у апстракцијама, у рђавим метафорама, у самозаваравању. Зебалдова анализа је чиста, прецизна и немилосрдна, а најдрагоценији редови показују шта се догађа када књижевност ради „на мишиће“, када верује да може да се ослони на књижевне трикове не би ли, на тај начин, заварала и читаоце и себе. У тим есејима Зебалд јасно исписује своју будућу списатељску агенду: против фантазирања и олаких метафора, против измишљања и ослањања на испразне књижевне формуле, а за језик који без околишања улази у оно најгоре, најболније, у оно конкретно и непосредно. Насупрот меланхоличним евакуацијама у појединачно и интимно, на примеру Петера Вајса и његове Естетике отпора показује Зебалд да писац нема избора до да трага за оним изразом који ће му допустити да се, на једини могући начин, суочи с Холокаустом.

            А онда есеј „Очима ноћне птице” о Жану Америју, есеј који се не може другачије назвати до величанственим. Француз, члан покрета отпора којег је Гестапо подвргао тортури, који је, потом, пребачен у концентрациони логор и који је све то преживео само да би написао неколико незаобилазних књига о тортури и Холокаусту, Амери је, попут Прима Левија и Робера Антелма, извршио самоубиство када му је било 66 година. Пишући о овом чудесном писцу, о томе како је, попут Вајса, трагао за језиком који ће му омогућити да искаже оно неисказиво, Зебалд, на начин неупоредив, пише о себи. Када цитира Америјеве речи да онај ко је преживео тортуру то искуство увек, до краја живота, носи у себи, Зебалд говори о задатку писца – једином, најважнијем задатку – да говори о неизговоривом, да изриче оно неизрециво. Чему писати о ономе што се не опире писању? Када пише о томе да Амери не пише да би ишта и икога помирио, већ да денунцира неправду и истрајава у оном непомирљивом, Зебалд говори о томе да писца ништа, али апсолутно ништа не обавезује осим његовог писања, осим оног прогнаног језика који ће морати свим средствима, да врати кући. Када пише да Амери пише о „монументалном безумљу“ нацизма, те наводи славни Америјев опис тортуре када су му нацисти везали руке иза леђа, а онда га подигли с тла на тим рукама да би после неколико минута узалудног опирања мишићи попустили и зглобови на раменима, уз прасак, излетели из лежишта и произвели незамислив бол. Зебалд нам каже да писац не бира тему него тема бира њега: писац нема избора, он пише о ономе о чему мора да пише. Писац пише о ономе што, истовремено, исписује њега, а Амери пише, каже Зебалд, боље него ико други о томе шта значи бити изручен смрти (стр. 155). Писање, утолико, наставља Зебалд тумачећи Америја, „није чин ослобођења, већ анулирање délivrence (изручености), тренутак у коме онај који је умакао смрти мора да дође до спознаје да заправо више не живи“ (стр. 154). Као што је и сам Зебалд, док се његов аутомобил забијао у камион, већ био мртав.

Извор: Време, 22. октобар 2020, бр. 1555, стр. 41