Мића Вујичић: УБОЈИТИ ПРАХ
У књизи мемоарске прозе под насловом Или не (издавач: Културни центар Новог Сада), Драгиња Рамадански разбила је у најфиније честице „мумифицирана“, „окована“, „материјализована“ сећања на детињство, мајку, оца, младалачка путовања и живот крај Тисе. Професорка руске књижевности и преводилац са руског и мађарског језика својевремено се замало није отровала преводећи дневник Марије Башкирцеве, који је стигао у Сенту са таласом руске беле емиграције. Вишедеценијска устајалост књиге претворила се у отровну мемлу, у убојити прах.
„Ја нећу да то буде сликарство, хоћу да то буде права кожа, да то све живи пред мојим очима“, пише 1883. Марија Башкирцева, млада сликарка поменута у првој целини дела Или не, у тексту о Јудити Шалго.
Драгиња Рамадански на прошло гледа као у старој игри када би у кући госпође Кирјаковић стала у велики отворени прозор, окренула леђа улици и под повољним углом посматрала одраз. И за њу су сећања – права кожа!
У минијатурама, „трагом пужа голаћа“, чудесно се спајају тело и природа.
После купања у лименом кориту, остругани епител плута обгрљен са честицама масноће, док вода не буде просута сред дворишта. „Околно тле је запатило зеленкасту, глатку ћелу.“ Опис базена у Народној башти: „Рошава, намрешкана кожа воде, поринуће налик растварању глатке утробе.“
Подсећа нас да је у хемијским чистионицама била важна рубрика порекло флеке. Такође, колико је присна навлаке од куће, а још приснији додир са туђим у радњама половне одеће. Улазимо ли ту другом под кожу, упркос видљивим мрљама, траговима саобраћајки…
Успомене су убојите, али списатељица свакако зна да се игра њиховим скривеним отровом. Зато сме да отвори мапу са одложеним цртежима своје мајке. Преко аутопортрета нацртаног на вратима, молер је прешао безбојним лаком и „за сва времена оковао негдању прашкасту мекоту“.
Противотров је, наравно, језик. Свака реч, говорио јој је отац, представља сусрет.
Језик ће сада очврснути овај мемоар, писан све док и сама графитна оловка не постане прах.
(НИН, бр. 3620, 14. мај 2020)