Не бих се сложио с мишљењем појединих критичара који Кристенсенову поезију сматрају отпацима његове прозе, мада се блискост и у темама и у ликовима не може спорити. Избор из двадесет две књиге песама који је пред вама има за задатак да овог аутора, који је нашој читалачкој публици познат само по преведеним романима, прикаже и као песника чије песничке слике стоје у конфронтацији са светом у коме живимо. Песме из последње књиге, која је недавно изашла из штампе, нажалост нису овде. Његови стихови често нас не воде ни до чега великог, али остављају нас замишљене са смешком у углу усана. То је случај с песмама које су непријатно карактеристичне за нашу свакодневну празнину, у којој срећемо ситну свакодневицу где је, кад све дође на своје, тржни центар наша нова црква. Песник је у потрази за местима и тренуцима пробуђених дамара који покрећу и тада се клања пред природом где све речи зује, где је све тачно, чисто, где природа доминира (Вестеролен). У потрази је за местима где је могуће чути протест против оваквог света (Места злочина, Акустична сенка, Оронуло небо…). Меланхолија, носталгија и туга (После карневала…), понекад на самој ивици депресивног, прави су елементи овог песника. Једноставан, скоро лаконски говор, иронија, приземна естетика, тихи тонови и непретенциозност и фокус на оном свакодневном (Печати, Јежево сунце, Товар…) сматрају се његовим особеним знаком. Како у прози тако и у поезији. Фундамент је осећај самоће на који се увек фокусира. (Марко Вуковић)