Април у Берлину мора се назвати хибридном књигом. Она јесте мешавина есеја, дневника, историографије, мемоара, албума, путописа и романа, али у својој суштини она је наратив сачињен од сећања, често веома личних (зар је сећање икада другачије?!). Притом, она непрестано инвоцира неку врсту заједнице којој припада, било по неумитности рођења, било по избору, односно уметничком креду, а која се суровим деловањем историје непрестано круни и осипа. У овом смислу Април у Берлину јесте побуна против схватања историје као фатума, она је покушај борбе за другачију историју, за оно што у источној варијанти заједничког нам језика означава разлика између историје и повести, између безличне бујице и личне приче с ликовима од крви, меса и сасвим мало моћи и утицаја. Укратко, Април у Берлину је књига сећања за једну необичну и некада веома бројну заједницу слободних људи у бившој Југославији. (Владимир Арсенић)