Нова песничка књига Фарука Шехића носи наслов Ауслендерска берлинологија, односно, преведено грубо на свакодневни језик – „Берлин за странце”. Међутим, не треба заборавити ни поднаслов – репортажни спјев. Наиме, ако постоји нешто што би требало да буду опозити унутар стилског опсега језика, то су новинарство и поезија. Док новинарство исказује стварност без посредовања стилских фигура, поезија је посматра и исказује језиком песника, неспутаним, слободним, асоцијативним и метафоричким. Фарук Шехић, дакле, комбинује оно што логиком ствари не би требало да буде комбиновано. Речено у духу формалистичко-структуралистичког ума Романа Јакобсона, он метафору (основну песничку фигуру) на известан начин изједначава с метонимијом (основном прозном фигуром), те тако добија хибридну форму, која у много чему подсећа на епску структуру, с кључном разликом која се огледа у недостатку наративности. Дакле, иза једанаест поглавља/певања Ауслендерске берлинологије не постоји прича, не постоји драматургија која би се односила на целину, нема заплета, расплета, главних ликова, оквирних и епизодних прича, нема ничега што би било прозно per se, осим жеље да се задовољи један новинарски порив, порив путописа, чуђења, описа стања које није-као-код-куће. (Владимир Арсенић)