Дело Шарлот Делбо једно је од кључних остварења логорашке књижевности и књижевности Холокауста. Њено мемоарско враћање питањима сведочења кризе током деценија након ослобођења из нацистичких логора показује посвећеност приказивању трауме коју је донео lʼunivers concentrationnaire, трауме која се не сагледава као догађај из прошлости већ као историја која се не завршава. Први део своје трилогије Аушвиц и после њега она започиње речима: „Данас нисам сигурна да је ово што сам написала истинито. Сигурна сам да је истинско.“ Ово разликовање између vrai и véridique предочава свест ауторке о немогућности сведочанства да понуди заокружену или потпуну транспозицију искустава преживелих или да дâ пресуду о историјским догађајима. Она упућује на историјски метанаратив као истину, али управо субјективно искуство, као истинско, јесте онај вишак који се можда не очитује у званичним формулацијама и извештајима, али који пресудно одређује наш однос с прошлошћу. У својим мемоарским – или пак антимемоарским – записима, Делбо описује заточење у затвору Санте у Паризу, погубљење супруга Жоржа Дидаша, опраштање с њим, депортацију у Аушвиц-Биркенау, у сточном вагону, заједно с двеста двадесет девет жена претежно ухапшених због деловања у Покрету отпора, боравак у логору и потом у повлашћеном одреду у Рајском, пребацивање у Равензбрик, ослобађање, повратак и живот после. Али се ових догађаја или стања не дотиче линеарно: Нико од нас неће се вратити, Бескорисно знање и Мера наших дана упорно и мучно циркулишу око ране, укидају хронологију и простором замењују време као наративну поставку. За разлику од бројних књижевних дела о Холокаусту која се заснивају на реалистичком приповедању, уз миран, разборит исказ сведока, који Примо Леви види као најубедљивији, Аушвиц и после њега одликује се сложеном естетиком и модернистичком структуром. (Соња Веселиновић)

Фотографија на корицама: Редакција