Брид

О књизи:

Васићева песма је пре свега специфичан режим дисања. Над првим стихом или, ређе, насловом, протеже се сфера ваздуха какав су наше алвеоле навикле да дишу на лењ и плитак свакидашњи начин. Међутим, закорачивши већ у први стих, принуђени смо да се покоримо добронамерној лукавости песме, чије интерпункцијско прећуткивање почетака и крајева синтаксичких целина рачуна на нашу омашку у дисању, на испадање из шина воза наших удисаја и издисаја, и питомо враћање корак-два натраг или, најчешће, на почетак песме, на поновни улазак у ток, који ће овог пута обогаћен искуством саплитања, морати да се обавеже на већу пажљивост него у првом замаху. Али то одсуство, које наглашеношћу и ненаглашеношћу белина међу речима, успоставља ритам, није ту ради прекора, већ да нас с благим погледом пренесе у простор песме, где се ваља повиновати њеним законима. Перцепција се, у поновном таласу, боље припремљена тактички чува почетничких грешака у читању, вајних неспретности, строжа је сама према себи; она сад прецизније разлучује слике и зналачки предвиђа линије спајања или раздвајања, те заведена тиме заборавља на могућност поновне грешке. Ова озбиљна игра, игра учења читања песме, остаје на дејству у свим књигама, премда су фигуре којима се вуку потези понегде другачије.

Иван Антић