Црвени doc>
О књизи:
Дела Ен Карсон, особито она новија, имају важно место у разматрању релација хуманог и posthumanog, аналогног и дигиталног. Било да је реч о проблематизовању самог тела текста у „књигама”, књиге као објекта и артефакта, што можемо да сагледамо у делу Nox (2010) као споју књижевне и визуелне уметности, сложене попут хармонике у кутији или пак скупини свешчица у провидном омотачу Флоат (2016), па до потенцирања интеракције дигиталне културе и умрежености са поезијом, или пак пропитивања очите ауторске контроле текста, песникиња својим стваралачким изразом прати промене у доживљају класичног штампаног текста као медијатора човекове свести, те настоји да се приближи хипертекстуалности и хипермедијалности као вернијим приказима асоцијативности и умрежавању у перцептивном и мнемоничком функционисању савременог човека. […] После петнаест година, Ен Карсон је написала наставак своје књиге о митском чудовишту Гериону Аутобиографија Црвеног, ступивши тако на поље које је карактеристично за популарну културу а не толико за књижевност с високим естетским претензијама – серијалност. Но ту није крај њеног поигравања с елементима поп-културе: своју не баш веселу тематику она повремено узглобљава у знакове, обрасце и динамику стрипа и цртаног филма, поред роад мовие пасажа, које препознајемо из Аутобиографије, а који се и овде прекидају нагло, да би се намах увео сасвим другачији жанровски кључ. Од аутобиографије као повлашћеног дискурса о сопству, наративизације јединственог субјекта и контроле над властитом причом, која је код Гериона у Аутобиографији Црвеног подразумевала и замену припадајуће митологије другом, долазимо до текстуалног документа чији су ликови аватари са словима или скраћеницама уместо имена, а који је такође лишен и жанровских етикета и научне апаратуре. […] Динамика и енергија овог текста подразумевају да се препустимо хировитом прсту његових широких маргина и одрекнемо удобности Пруста зарад Хармсове насумичности.
(из поговора Соње Веселиновић)