Збирка Дете Живорада Недељковића потврђује да песник може да се одржи на песничком врху само ако је истовремено и нов и свој, што ова књига, управо због чврсте тематске и значењске повезаности, и потврђује. Осим што је дубоко филозофски укорењена, збирка је и аутопоетичко сведочење, па многе песме могу да се у целости читају у поетичком кључу док су аутопоетички коментари расути кроз целу књигу. Кључно питање које песник поставља гласи: „Чему поезија у доба бестидности”, што је истовремено и поетичко и етичко питање, а стална запитаност је једино што човека одређује као свесно биће у „слатком паду”. Као песник којем лирско не почива у метричким обрасцима, мелодији језика и форми, већ у погледу на свет и онеобичавању света језичко-стилским средствима (због чега његовом лирском изразу нису страни ни фактографски наративи), Недељковић поезију не вреднује парцијално, по књижевним врстама и стилским епохама (јер је свевремена), већ је она за њега јединствен одговор на филозофско питање бивства. У својој суштини, чиста лирика мора да буде налик дечјем откривању света у игри и радости несвесног, преиспитивању још непотчињеног постојања. Без таквог заноса, песме су или Пегази без крила или само речи „у потрази за чујним складом” и „сећања на цвет за којим се жуди идући кроз пустињу”. (Данијела Kовачевић Микић)