Доле, доле

О књизи:

Доле доле је књига поезије сувих и од дуге ћутње слепљених усана, поезија која трпи притисак планине и тежину брисања човека и његовог трага из предела којим се креће, поезија „одсањаног сневача“ који се сусреће са собом из времена прошлог и са сенима ближњих у слућеном крају певања. (…) Један од два контрапункта силазној каденци књиге су птице. Птичји лет може, свакако, бити и лет надоле, али он није исто што и пад будући да садржи моменат воље. Птица се вољно препушта спусту низ невидљиве ваздушне падине. Горски предели представљају други контрапункт, горд и отуђен у немости контемплације. Међутим, ни трага од Еволине дивинизације, која подразумева псеудоплатонистичко занемаривање много чега, што на крају дугачког ланца узрока и последица може водити до идеолошке заслепљености, чему се Зајц целог живота супротстављао. Он пише књигу о планини и човековој немоћи спрам ње. Стога наслов књиге не призива у свест пут нагоре и освајање врха. Овде пут нагоре и пут надоле, супротно Хераклитовом мишљењу, нису исти пут. Зајц моралној огрубелости коју подразумева мисаона екстраполација успињања претпоставља метафизичку медитацију о паду. Удвојеност речи доле, која се налази на још неколико места у књизи, указује на опасну семантичку клискост. Прво доле је изнад другог. Пад је између. А пад се наставља након другог доле. Тако је дата секвенца, loop пада, језив метафизички gif.

Иван Антић