Шта би стварносније у поезији било од Карверове двојности: „и историја, и ружа“. Све је ту: и наслеђена прошлост, библијска, митска, и она управо живљена у једној од својих трансформација. Та крхка грађа тренутка, и Ружа – сећање на непролазност у још једном просјају цветања. Суму те двојности ништа ефектније ни потпуније, у својој сажетости, и поетичком рафинману, не може исказати до поезија – што у неколико стихова сажима крајности егзистенцијалног и историјског бића, поетско и филозофско поимање постојања – оно наслеђено, што постаје прелазно, покретно добро, са обележјем усуда, и лепоте. Нечега од чега се настојимо заштити, и онога што морамо одбранити. (Тања Крагујевић)