Свеколика књижевност изниче на текстуалном сећању. Цели свет није друго до текст. Ја сам писац и моја линија порекла није крвна већ текстуална. Отуда су Духови Балкана аутопоетичко самопропитивање поплочано речима. И отуда су есеји „Симетрија вртлога”, „Духови балканског романа” и „Блиставо многоженство књига” главне артерије ове књиге.  Есеј (који је иначе освестило доба ренесансе) у основи јесте разобличавајуће сагледавање. Писати есеј то заправо значи у исти мах разобличавати и осмишљавати. Бесмислено је само оно што је неосмишљено. Сам чин писања јесте у суштини ткалачки занат, при чему се речи преображавају у форму. Писање је чин вере. Сваки човек сачињен је од религиозних костију. Но, мене овде није занимало научно истраживање књижевности. Пишем метакњижевне огледе. На утопију гледам као на простор сна, као на нешто неоствариво, као на облик нихилизма. Дакле, нисам платонист. За мене је идеално оно што је стварно, а лепо оно што је пролазно. У бити, стварно и пролазно су једно те исто, близанци који се никада не раздвајају, Кастор и Полукс, синови Зевса и Лабуда, Једно. Живимо у добу у коме се у провалијама магми гасе душевни корени савести и последње искре сећања на светле култове и све што је узвишено. (Драган Јовановић Данилов)