Нова песничка књига Владимира Стојнића премрежена је различитим облицима меланхолије и вишесмерним импулсима носталгије, али у коначном утиску ипак није песимистична. Она показује како и меланхолија и носталгија могу бити субверзивне категорије и отварати путеве за будућност, макар они били и утопијски. При томе се ради о будућности књижевности, подједнако као и о будућности друштва. У збирци Година у насељу, унутар уланчане структуре хаику стихова и кореспондирајућих коментара, испољавају се постсоцијалистичка носталгија, постиндустријска носталгија, постурбана носталгија, еколошка носталгија, климатска носталгија, постапокалиптична носталгија, а паралелно уз њих теку меланхолија транзиције, политичка меланхолија, антиполитичка меланхолија, меланхолија средњег доба, меланхолија родитељства, меланхолија летњег јутра, меланхолија зимске ноћи. […] Новом збирком, која се појављује десет година након претходне, Владимир Стојнић ауторском методом лирске топографије и медитативне топологије подвлачи биланс српске транзиције у протеклих четврт века. Тачка до које се стигло не оспокојава и није охрабрујућа – то је евидентно на свакој страници. Али у њој је истовремено уписана утопијска клица, и то је драгоцени поглед у будућност који књига оставља отвореним. (Горан Лазичић, из поговора)