Изгубљено – нађено (Изабране песме)

О књизи:

Док приступа песми као живој материји мисли, Жан-Пјер Фај, филозоф и теоретичар, творац многих књижевних покрета, ни у једном нас тренутку не оставља у недоумици да је пре свега – песник! Још у раним збиркама, „Река наопачке” (1960) и „Пресавијене боје” (1965), он нам је представио сасвим ново писмо и чин писања, развијајући стратегију прекидања поетског дискурса. Оно што је важно у развоју ове поезије згуснутог и фрагментираног израза, како примећује критичар и уредник Шарл Добжински, јесте песниково уметање крајње конкретне стварности у домен апстракције. То пак ствара полифонију материје и телесног тако да песме изгледају направљене „мање од речи, а више од оптичких влакана, мембрана, хроматских емулзија, од траве и коже и од сјајних и глатких површина. Овде се не ради о обичном вектору који покреће импресионистичке текстове, већ о одређеној симбиози језика и живе, органске супстанце, оствареном у јединству непрестаног ритма промене”. Уденут увек у актуелно и мотивисан живим околностима које га свакодневно инспиришу, активан у критици свакодневице, Фај је песник који сања оно неодсањано. Његова луцидност, химери налик, сече и обгрљује све домене. Његова плуралистичка реч подсећа нас на оно што јој је претходило: она нас враћа корену ситуације, сећа се свог порекла, сећа се оригиналне мисли коју песник ставља у неку веома личну партитуру. Кажем партитуру, јер без музике у поезији нема ништа. Знање и музика у његовој поезији оформили су веома чврст савез, они оживљавају сваки његов стих у области садашњег времена, у зони која је нестабилна. (Нина Живанчевић)