Сви текстови Иване Велимирац, било да је реч о поезији, краткој прози или есеју, представљају жанровске меланже, постмодерне мешавине у којима су интегрисане карактеристике низа жанрова. Текст који је пред нама жанровски је дефинисан, те се у поднаслову наглашава да је реч о поеми. Тиме је у књизи Излазак звери до краја спроведен поступак „поемизације израза“ зачет у првој збирци – Древни дечак је књига на границама жанрова која би, да није издељена на ненасловљене целине, могла бити и поема. […] Библијски и антички мотиви и митови, референце из књижевности и културе, аутобиографски елементи, филозофски и књижевно-теоријски дискурс уграђени су у тело текста поеме захваљујући упечатљивим песничким сликама изграђеним употребом свега неколико речи које неретко почивају на наизглед оксиморонским спојевима и готово надреалистичким принципима. Убрзани ритам, поменута репетитивност и елиптичност стихова стварају утисак да се слике попут фрејмова смењују пред читалачким очима, брзо излазе и још брже нестају. Константе су звери и константна је, парадоксално, управо променљивост, смена слика, предмета, појава, текста. […] Због свега тога књига Иване Велимирац која је пред нама представља самосвојан, оригиналан, промишљен песнички подухват који учвршћује препознатљивост ауторкиног израза. (Јелена Милинковић)