У Јапанској хроници идеја нарушавања кодова и конвенција односи се не само на садржај већ и на формалне аспекте текста: Бувијеова хибридна хроника је делом историја Јапана, делом путопис, делом мемоарска и документарна проза, а садржи и песме писане слободним стихом и есејистичке делове. […] Атмосфера путописа условљена је не само формом већ и унутрашњим ритмовима описа простора и људи. Необична форма Јапанске хронике тако иде у корак с необичном субјективношћу путописца. Он не потхрањује утопију о прозирној комуникацији: то што је путовање постало ствар престижа у грађанском друштву не значи да је свако могао да путује, нити да је то било лако изводљиво за већину; то тек значи да се јавио један нови скуп диспозиција у друштвеном пољу које актери позитивно опажају и које доживљавају као симболички капитал. […] Иако приповедач тврди да по природи није „нарочито студиозан”, стоји да он на уверљив начин претвара историјске чињенице и архивске податке у праву прозу у којој су наглашене личне приче. На тај начин се чврсто, готово невидљивим шавовима повезују дискретни догађаји и ентитети са широким оквиром приповедања о једној великој земљи. Бувијеова култура ока још једном потврђује способност најбољих путописаца да аргусовски посматрају економске, културне и друштвене токове и траже смисао и везе између појава и процеса. Јапан путнику није донео само пријатна изненађења већ је поставио многобројна питања. У ствари, могло би се тврдити да већи део хронике и не говори о његовом путовању већ о ономе што је кроз различите процесе научио о Јапану, али и, можда још више, о самом себи. (Владимир Гвозден)

Фотографија на корицама: Никола Бувије