Поезија Нине Живанчевић извире из сећања и памћења, из болести и оздрављења, посвећена интимистичком оплакивању ишчилелих интелектуалних фигура и емотивних сапатника, али и сталној реконструкцији процеса памћења, који песникињу чине живом и присутном у свести свих оних које је изгубила. Од збирке Византијске приче (1995), преко мемоарско-спекулативне есејистичке прозе Оно што се памти (2017), па до низа циклуса песама у овој 2023. години, Нина Живанчевић гради егзистенцијални и сазнајни лук од литерарног мита о путовању и сазревању до налажења медитативног егзила. О опасностима и ризицима уметничке каријере и храбре луталачке биографије сведоче не само есејистичко-медитативна проза, не само пикантни и оштроумни есеји компоновани у књизи Вештачка интелигенција и природна глупост; и стихови у овој збирци подстакнути су искуством измештања, удаљавања и отуђења, промишљањем појмова варварства и цивилизације, етике бола и бола етике, подстакнути рекапитулацијом личних и породичних историја, дијалозима с песницима, филозофима али и лекарима у пандемијском паклу; подстакнути и откривањем узбудљивог новог, које је карактеристика раног модернизма онако како га види Нина Живанчевић. Једини извор светлости је фрагментарна целина као и Нинине претходне књиге, али не више конципирана као збир крхотина искуства које су расточила хистерична убрзања, већ сједињена у моћан полилошки слив. Путопис и путовање, певање и мишљење, сећање и страст као моћне процедуре удаљавања од типичног и свакодневног дају јој сцену да проговори дискурсом побуњеника, трагаоца и мистика, да се огласи ставом дубоко емотивне интелектуалке која мења локације и грчевито настоји да себе не поштеди ни недоумица, ни конфликата, ни страхова, ни немаштине. Расипање је све време било ништа друго до еуфорично и упорно обогаћивање искуствима и перспективама. (Владислава Гордић Петковић)