Оно што се чини константом у новијим књигама Бранислава Живановића, за разлику од прве две, јесте позиција лирског субјекта који проговара занимљивом мешавином елегичног и ангажованог тона из ракурса који бисмо, с обзиром на доминантне мотиве из ове и двеју претходних збирки, могли назвати погледом из потпалубља. То потпалубље није само слика друштва и објективног положаја из којег се проговара већ, уколико брод узмемо као метафору саме субјективности, и начин на који сопство доживљава сопствену индивидуалност. Чини се да субјект није затворен само у галиотско или товарно одељење савременог света, што је честа тема Живановићеве поезије, већ и унутар самога себе. Мотиви тежине и дубине, присутни чак и у насловима књига, генерисани су, дакле, како спољашњим, тако и унутрашњим силама. […] Бокорење песничког језика, којим се хвата укоштац с бесциљном заробљеношћу унутар савременог света, истовремено је и стоички отпор непристајања на тај свет, и залога једног парадоксалног витализма. […] Живановић је свакако песник своје генерације, али показује и бројне додирне тачке с претходном. Чини се да је аутору једнако блиска и слем поезија, и стара Грчка, и Стерија, и авангарда паундовске провенијенције. Читањем не само ове збирке него и претходних на које се Карго ослања, можемо закључити да је Живановић модеран на класичан начин на који су то били Бодлер или Ками. У његовој поетици даје се густа и мрачна језичка слика савременог света, преломљена кроз песничко и интелектуално искуство претходна два века. Бранислав Живановић је песник којем ништа модерно није страно. (Бојан Васић)