Песништво Алеша Дебељака, данас сагледано и доживљено као завршено дело, чини ми се сада, из перспективе тог коначног, људског одласка на пут, као траг његове, у најмању руку двоструке природе. С једне стране, био је марксистички и левичарски хуманистички ангажован, страственог полемичког и критичког дара, који је прожимао како Алешове јавне наступе и предавања, тако и разнолике дискурзивне текстове. С друге стране, аутор, чији је једини избор песама на српски језик изишао већ далеке 2002. године под називом Скице за повратак,  још од раних осамдесетих година  присутан  у српској периодици, чак и током тешких  ратних деведесетих а и касније, имао је, попут Сречка Косовела, и своју другу, притајену и ништа мање узбудљиву песничку природу и меланхолични сензибилитет чистог лиричара, аутентичног самотника. […] Као златна нит, од прве самосталне збирке пророчког назива Имена смрти (1985), Речника тишине (Slovar tišine, 1987), Минута страха (Minuti strahu, 1990), те књига насталих током деценије ратова Град и дете (Mesto in otrok, 1996), Незавршене химне (Nedokončane hvalnice, 2000), све до последњих збирки Испод површине (Pod gladino, 2004), Кријумчари (Tihotapci, 2009) и Како постати човек (Kako postati človek, 2014) – просијава једна посебна феноменологија сећања, која је много више од обичног тематског комплекса. Дебељаков „омекшали, растресити“ субјект упркос просторној и временској дисперзији увек врши накнадни одабир чинилаца и датости сећања, како према (ауто)биографском, тако и према сновидно-асоцијативном принципу. Потом накнадно, „оком камере“, метафоричким или дискурзивним језиком тумачи фрагменте емпиријског и имагинативног искуства. (Пост)модернистички принцип „ја као мноштва“ – од Ничеа до Песое – суочава се тако непрестано с изазовима егзистенцијалног идентитета и писања, кроз непрестане промене, маске, односно метафоричко-симболичке замене у домену језичке (не)изрецивости. (Бојана Стојановић Пантовић)