Павлов је заправо сладострасни приповедач. Благоглагољив, али и дисциплинован. Онај који воли реч, ужива у њој, колико написаној, толико (или више) у изговореној. У једној од својих ненаметљивих поука он ће, уосталом, и указати на важност и вредност разговорних реченица, оних које ваља читати, и ослухнути, и одвагати и закотрљати (наглас или у себи). Поука је то коју налазимо у некој врсти додатка посвећеног вештини приповедања, и то на самом крају његове романоприче Лица несталог романа. Технички податак: именована романоприча саздана је од мноштва честица (наративних језгара, причица, све до сажетих припомена и опаски) сврстаних у седамнаест призоришта. Дакле, осим што ужива у језику, наш наратор га, видимо, и без задршке, без пардона – ствара. Овај романопричалац, ловац на те готово безбројне честице (нуклеусе), у бити је песник. Подразумева се да је овакву прозу немогуће читати брзопотезно, следом какве генералне интриге. Споменуте њене честице ваља освајати једну по једну, застати, можда се понегде и вратити који корак, страницу. […] А када је о малом и великом реч, то јест о односу између приче, приповести, романа и могуће минијатуре, још једном ваља нагласити значај Павловљевих честица. Оне су, проширене или заокружене, сведене или разбокорене, његова постојана градивна основица. Писац од тога не одустаје; и има, видимо, више но довољно убедљивих и плодотворних разлога што управо тако чини. (Срба Игњатовић)