Рибари, слијепи приповједачи, видовњакиње, ратни ветерани, шанго ритуали, рибарске мреже, блато и свиње, луталице, поморци и повратници, љепотице које изазивају сукоб и хаос куда год се окрену, легенде о подморском благу и успомене о ратним флотама које су потонуле недалеко од острва, то је материјал сродан оном од којег је Хомер исплео Одисеју и који је Волкот препознао као пуноправан предмет новог епоса. Не због тога што је видио себе као новог Хомера, нити да би „уздигао“ Карибе на ниво грчких архипелага: таква намјера била би једнака прећутном признању да су Кариби тек неуспјешан превод, промашена имитација и секундарни производ једне старије и тим заувијек супериорне цивилизације. Волкот је призвао дух Хомера јер као пјесник неизбјежно види кроз метафору и аналогију; јер вјерује – као Елиот прије њега – да је „традиција“ питање симултаности, гдје сваки нови допринос мијења читав скуп; и да не постоји потпуно оригинална поезија, већ да сваки пјесник преводи, присваја и обнавља у нади да ће достигнути анонимност, али да ће његови стихови живјети у сјећању једног – или више – народа. Хомер је симбол таквог пјесника, али још значајније је што за Волкота он представља истински начин на који пјесник „гледа“ на свијет, упркос томе – или чак управо због тога – што је слијеп. (Марија Бергам)