[…] 29.

И то што смо се сами дали у чепркање по интими Марсела и Пруста није ништа до један од многих могућих облика содомије. И то је безгрешно зачеће које природно долази са јаловошћу наших духовних година, када се, уосталом, и мисли на такав биолошки бескористан начин да од те мисли нико, баш нико не може да занесе

30.

изузев онај којег смо одабрали да истражимо и рашчеречимо под нашим степеништем, у сенци коју смо сами градили, подизали и сачували од проклетог града што

31.

не престаје да гори за нашим леђима. […]

35.

Оно што би у овом педерско-сакралном пројекту уоп­ште било релевантно за фауну савременог мишљења јесте неупитност једног јаловог родитељства: да дете које је безгрешно зачето, дете зачето одзада, мора да буде дете тог аутора,

36.

ако се уопште жели да зајахани аутор каже све што смо га, јашући, приморали да каже. Оно пак „монстроузно” у том безгрешно зачетом детету биће дар од нас: као нешто што је „произашло из разних врста децентрирања, клизања, ломљења и скривених емитовања

37.

у којима смо заиста уживали. (Драган Ђорђевић)