У есејима Јурија Андруховича, као у неком књижевном калеидоскопу, смењују се епохе и простори: од митских времена до наших дана, од Чикага до Новог Сада. Стаклићи судбина стварају историју, стаклићи текста – слику Средње Европе. Веома лични, аутобиографски записи постају огледало у којем савременик изненада препознаје и своје лице. Ово је књига о прошлости која постаје будућност, о књижевности која се живи, о Међи и превладавању граница. На њеном почетку и на њеном крају стоји слика Дунава, магичне реке која спаја и мами на ону другу обалу…