Роберт Крили био је један од најутицајнијих и најплоднијих америчких песника двадесетог века и важан представник песничке школе Блек Маунтин (Black Mountain) која је својим експерименталним деловањем педесетих и шездесетих година отворила ново поглавље америчке песничке традиције и језика, те односа форме и садржаја. Крилијев израз је аутентичан и препознатљив – сажет, аскетски сведен, на моменте сасвим чулан. Главна поетска средства којима се служио су елиптичност, кондензованост, поигравање са синтаксом и граматиком, кратак слободан стих. Користио је иронију, местимично и црни хумор. Био је мајстор имплицитног, прећутног, недореченог, тек наговештеног у језику, што представља и велики преводилачки изазов будући да је задатак не толико пренети значењски слој већ и својеврсну сугестивност и елузивност које отварају рукавце вишезначностима. У његовој поезији латентно и потенцијално односи превагу над једнозначним. Велику пажњу посвећивао је како звучности и распореду речи унутар стиха, тако и графичком распореду. Када су га питали да дефинише „добру“ песму, Роберт Крили је рекао да је песма „оно место на којем смо коначно безбедни“, као и да „разумевање није никакав предуслов“. Није потребно знати зашто. Боравити на том месту је једини предуслов. Овај свет би био туробан када бисмо писали само „добре“ песме. (Иванa Максић)