Песнички израз Јелене Савић је радикално нов, хипермодеран и побуњенички језички бастард који слободно интегрише англицизме, стварајући ефектне песничке кованице и фразе. Тиме он, с једне стране, разоткрива академску терминолошку затвореност и самодовољност која се манифестује као непробојни бедем знања недоступан радницима, сељацима и Ромима како би уопште разумели своју опресију, док је, с друге, ироничном песничком употребом, као и местимичним увођењем неочекиваних стихова познатих екс-ју хитова, управо на симболичком плану побеђује, демонстрирајући излаз из „пешчаних дина понижавања и понижења”. […] Интервенишући у сам језик који га/је поробљава, песнички/а субјект/ица најгласније одбија да служи као „објект” проучавања или еманциповања, као безгласни subaltern. Док задире у зацементиране структуре институционалне беде, поетски глас артикулише своју слободу управо кроз непристајање, откривајући шта значи писати онако као да не постојиш, док дискурси и теорије „клизе, трљају чили у очи, затим песак, па избељивач”. Поезија Јелене Савић забада длето дубоко у консензусе самозаљубљеног и сликом о себи оптерећеног српског грађанског друштва, које паразитира на одсуству саморефлексије и свести о сопственим слепим мрљама и привилегијама. Својеврсни ритуал убадања иглица у психопатолошке тачке деструктивног друштвеног ткива открива жељу за темељним уништењем као јединим могућим видом његовог потенцијалног излечења.

(Ивана Максић)