Када је ријеч о поетским средствима којима се гради лирски свијет, збирка носи јасан Матовићев стилски печат. Тема се у пјесмама најчешће не излаже линеарно, пјесник радије посеже за прекидима и обратима, додирујући ствар из различитих перспектива, уводећи мотиве који доносе неко неочекивано освјетљење или увид. Реченица је посебно привлачна када вијуга, када ниже наоко невезане и необавезне призоре, који остају лебдјети у читатељевој машти: „бела авет кесе на пустом / друму”, „честице гарежи попадале уз колосеке”, гавран „на семафору код празне раскрснице”. Матовић се изнова показује као изврстан проматрач, пјесник који има осјећаја за детаљ, за текстуру ствари чију нам опипљивост преноси – као слику, звук или мирис – и тиме гради атмосферу. У успоредби с двјема претходним књигама, у којима су тематски ломови унутар пјесама били каткад израженији, удио апстрактног вокабулара већи, а поигравање синтаксом смјелије, ова збирка доноси нешто проточнији дискурс, реченица као да је стекла путању која јој омогућује гладак ход, својеврсну лакоћу која зачарава читатеља. О садашњости и седативима је зрела књига, која на свакоме мјесту показује умијеће аутора да обједини емоцију, слику и мисао, и на увјерљив начин одговори на питање о разлозима постојања поезије и њезиној сврси овдје и сада. (Бранислав Облучар)