Песничка збирка Одавде се види Дејана Алексића у извесном смислу сумира поетичке доминанте српске поезије у претходних тридесетак година, снажно обележене неоверизмом и транссимболизмом, али и прецизно оцртава културолошку позицију на коју се модернистичко „ја“ може поставити на почетку двадесет првог века. Отуда, враћајући се на смисао наслова, можемо рећи да се „одавде”, са страница ове књиге и из искуства која она посредује, види довољно далеко да пожелимо да обухватимо све што тај поглед досеже, али нас тај поглед опомиње и на нашу културом наслеђену немогућност да се том хоризонту егзистенцијално приближимо. Другим речима, ово је поезија која сведочи неопходност метафизичког, али је истовремено свесна да оно што се у том простору налази једино тамо и може да обитава. (Никола Маринковић)