Првобитно сам дошла на идеју да разговарам са Францом Штанглом кад сам, присуствујући његовом суђењу у Немачкој 1970. године, схватила да је он, мимо свега осталог, за разлику од других које сам посматрала у сличним околностима, особа која се одликује извесном интелигенцијом. Он је једини командант логора за истребљење који је изведен пред суд. Било их је, зачудо, тек четворица који су вршили ту посебну функцију: један је мртав, а два су успела да нетрагом нестану. Годинама сам имала осећај да, упркос бројним књигама и филмовима о нацистичком периоду, ипак постоји читава једна димензија реаговања и поступања коју и даље нисмо појмили, а која је и те како релевантна у контексту притисака и опасности које нас данас окружују и које нам могу запретити у будућности. Сматрала сам да је од суштинске важности, пре но што буде прекасно, да се бар једном покуша, колико је год могуће неострашћено и широкоумно, проникнути у личност човека који је лично учествовао у највећем злу нашег доба. Мислила сам да је важно сагледати околности које су га навеле да учествује у томе, али овог пута не с наше већ с његове тачке гледишта. Чинило ми се да је то прилика да се испитају његове побуде и поступци онако како их он описује, а не како их ми замишљамо или прејудицирамо, те да се на тај начин процени да ли се зло јавља под одређеним околностима или је урођено и у којој мери га одређује појединац, односно средина. Штангл је био последњи и, на крају крајева, једини човек тог калибра с којим се такав експеримент могао покушати. (Гита Серењи)

Фотографија на корицама: Адријана Видић