Данас у Аргентини не постоји катедра за књижевност на којој не изучавају Оклопнике. Написана годину и неки месец раније, књига је објављена крајем 1983. У време њеног настанка контрола јавне речи и еуфорични пропагандни тријумфализам попримали су обличје и размере непојмљиве балканском читаоцу (и поред свих ратова деведесетих, укључујући и бомбардовање НАТО-а). Фокландски рат још је био у јеку, но опора пикареска прорицала је скори пораз. […] Био је то грозничави мисаони експеримент; „много ближи реалности него да сам усред рата на острва отишао с диктафоном и фото-апаратом“, казао је Фогвил. Решени да учине шта је потребно да не погину у рату о ком их нико није питао, шачица аргентинских деветнаестогодишњака укопала се под земљу. Тако су уследиле узгредне саботаже и освете, узгредни чинови издаје, узгредни вицеви и лешеви. У леденој пустоши махнито бомбардованој харијерима једино што није узгредно и испражњено од смисла јесте намицање основних потрепштина. Другог циља до биолошког опстанка нема, ни друге етике до преживљавања. Прибављали су, гомилали, у мраку ишчекивали крај. […] Овдашњем читаоцу Оклопници нуде више од литерарног ужитка. Омогућавају му да одгонетне због чега читава декада наших последњих ратова, и све што је поводом њих ономад и касније укоричено, није успела да изнедри макар једно дело упоредиве виталности и снаге. И као што са штивима ове врсте бива, Оклопници такође нуде и драгоцене поуке оном ко би размишљао да се и сам прихвати тастатуре. Њему показују за шта је књижевност кадра уколико одустане од бесомучног исповедања траума и раскрсти с препоручивањем дилерима награда, хонорара и тиража (и стипендија и резиденција и залудних превода). Даље ће морати да се сналази сам. (Душан Вејновић)

Фотографија на корицама: Адријана Видић