Махмуд Дервиш се својим првим збиркама прославио као „песник отпора“. Ноћ изгнанства, тренутак када је његово детињство насилно прекинуто и када је изгубио дом, остаће централно место у његовом животу и у његовој поезији. У првим збиркама, када је свест о томе тек провалила у поезију, стихови бујају немиром и снагом носећи собом романтизам. Најбоље дело „песника отпора“ ће остати песма „Лична карта“ и Палестинци ће до краја Дервишевог живота очекивати бар још једну такву песму да њоме опет, накратко, одахну. У другој половини свог стваралаштва, изван ових ужих националних оквира, он пише поезију за сваког човека, а будући заокупљен питањем смрти, изузетно слави тренутак и све оне фине мале ствари на које не пада светло у тмини свакодневице. Махмуд Дервиш је један од ретких арапских песника на чијим поетским вечерима, и у двадесет првом веку, никада нема довољно места за сву његову публику. (Татјана Ботић)