Седамдесетих година двадесетог века, у српској књижевности десила се једна велика афера. Обичан свет ју је већ заборавио, али је она остала у сећању оних који се на било који начин баве књижевношћу. То није била обична књижевна афера, нити свакидашња књижевна полемика. Био је то рат. Не само због дужине трајања и броја учесника. Него и због епилога. А његов епилог је нови рат. Епилог тог другог рата је – трећи рат, чије je јењавање, опет, прегруписавање и узимање ваздуха за четврти… Сваки наредни од тих ратова је крвавији, беспоштеднији. Ратни обичаји су заборављени. […] Ми не кажемо ни да, ни не. Ми завирујемо, преврћемо, узимамо или остављамо. Пред собом имамо планове и карте, податке, материјалне доказе, гробове… Имамо све. Наша чизма оставља траг и у најзабитијем кутку бојног поља. Оно је сада наше. После битке, ми смо на њему господари. Господари који желе да служе истини. Темељни смо и не журимо. Наш поглед је непристрасан, наша објективност апсолутна. Ми не додајемо и не одузимамо ништа. Наше једино оружје су наводници. Цитати и туђе речи наша су алфа и наша омега. Без њих, ми не постојимо. Цитати су предмети, ми смо њихова сенка. Ми смо, дакле, у целом послу књиговође. Бележници мишљења, распаљених страсти, ковитлања знаних и незнаних сила. Додавачи наводника. Невини записничари, са пером у једној и крстом у другој руци. Осим знакова навода, овде је мало шта наше. Дакле, наводници, на посао. (Маринко Арсић Ивков)