Поткожне тетоваже

О књизи:

Братство, једнакост, слобода – тим редом бих послагао кључне појмове и темељне вриједности Еријевог назора на свијет и свјетовног ангажмана, што можемо очитавати и у његовој поезији. Циљам, дакако, на гласовиту паролу Француске револуције и лозинку свих каснијих и данашњих истинских револуционара: liberté, egalité, fraternité. При томе су у фокусу сиромашни, избјеглице, заточеници, силоване жене, Цигани, Жидови, рудари и други радници, и било тко од оне Исусове „најмање браће“ (…)

Еријеви језгровити искази о људима и другим животињама, о биљкама и другим бићима, о другим стварима и појавама, те о цијелој позорници живота коју зовемо природом, осмишљавају, испуњавају смислом оно што се већ одавно обесмислило, па се као технички термин користи у недомишљеним знанственим расправама и идеолошким препуцавањима, а то је светост живота. Тај појам неизбјежно је религиозно или чак кршћански обојен. Али Ерију, слутим, та конотација није одбојна, јер – иако је невјерник – није индиферентан ни према религији, ни према кршћанству. (…)

Стога, парафразирајући наслов његова дјела Ти, мој, Ерију данас можемо пуних уста и набубрелог срца рећи: Ти, наш. А то се може рећи само ономе тко је схватио и животом посвједочио стару мудрост хуманизма: можеш постати и нетко други, и још нешто можеш постати, и још нечији можеш постати, а да не престанеш бити оно што си био прије тога, оно што јеси. Тако је Ери Де Лука – ако сасвим сажмемо његову биографију – Талијан и талијански писац, али наш талијански писац и наш Талијан: наш човјек – il nostro uomo. А то потврђује и његова поезија, његове и наше Поткожне тетоваже, више него икакви пасоши и други документи које се може кривотворити.

(из поговора Хрвоја Јурића)